SEAD HAJROVIĆ SETKO!

MIRZA HASANEFENDIĆ

SARAJLIJA KOJI JE ZRAČIO SARAJEVOM

SEAD HAJROVIĆ SETKO!

STARO IGRALIŠTE NA SKENDERIJI GDJE JE SETKO POČEO KARIJERU!                Sead Hajrović poznatiji pod nadimkom Setko je, nažalost, ima tome nekoliko godina otišao tamo odakle se niko ne vraća!                                                                                                  Pričati o sportu u Sarajevu u periodu od šezdestih godina do ovo zadnjeg rata, a ne spomenuti Setka bilo bio kao igrati pozorišni komada bez jednog od glavnih aktera.

Svoju sportsku karijeru Setko je počeo kao golman sarajevske Iskre. Bio je solidan golman, ali nikada nije bio predmet novinskih naslova, a opet ga je cijelo Sarajevo, i ne samo sportsko, znalo i voljelo.

Setko je prvo bio golman, poslije trener golmana, ”tehniko” FK Iskre, fudbalski sudija,  sportski radnik, ……a najpoznatiji je bio kao sarajevski šeret, koji je uvijek bio prisutan na pomoćnim terenima Koševa, gradskim ulicama i u SD Bosna u Jelićevoj ulici i u FK Iskra u Logavinoj.

Imao je svoj vlastit imidž, šetajući Ferhadijom sa uvijek savijenim ”Sportskim novostima” pod miškom, pozdravljajući se prisno sa svim sarajevskim facama.

Ako si bio u prilici da prošetaš subotom u podne sa Setkom Ferhadijom (Vase Miskina), onda si saznao da ti treba tri sata da ”putuješ” od čaršije do Parkuše, jer desetine Sarajlija, anonimnih i poznatih, bi zastani da se pozdrave sa legendom sarajevskih terena i ulica i razmjene po koju riječ i zezanciju !

Jednom jedan mladi šahista reče nešto nepristojno, a Setku bi krivo pa mu reče u svom stilu: ”Ti si dobar šahista, ali tvoj punac sigurno nema veze sa šahom, kada je mogao dati damu za topa”.

Drugom prilikom na jednom šahovskom turniru u ŠK Iskra, Setko gleda jednu partiju, pa iznerviran kaže, zbunjenom mladom šahisti početniku: ”Igraj kulom, tope jedan!”.

Sedamdesetih godina došao jedan mlad dečko iz južnih krajeva naše republike, na probu na stadion.

 

STADION KOŠEVO SEDAMDESETIH GODINA!                                                                    Dečko, mlad i nadobudan, pun samohvale stalno se hvalio kako je njegovo mjesto, koje je bilo poznato po trgovini Dojč Maraka dalo dobrih fudbalera. Stalno je spominjao neka imena, za koje niko nije nikada čuo.

Dodijala ta samohvala Setku, pa on reče jednog dana: ”Moj dečko, tvoje mjesto nije dalo dobri fudbalera što ja znam, ali je dalo dobrih švercera!”.

Studirao je pravo, ali nije mu se baš žurilo da ga i završi, studirao je on to onako polako što bi se reklo pargraf po paragraf, pa je to potrajalo.

U vrijeme njegovog studiranja, studenti su imali prostorije za učenje u gradskoj vijećnici, a posebno je bila na glasu soba zvana ”golubarnik” gdje su učili, ”najbolji od najboljih”, odnosno ”studentska štreberska elita”.

Jednog dana, pred očima prisutnih, desila se nevjerovatna slika, kao iz maštovitih filmova. U golubarnik je ušao, sa debelom knjigom o pravu, u ruci, Setko koji je bio šampion sporog studiranja i koji je apsolutno zalutao u to ”štrebersko svetilište”.

Uzeo je tiho, korpu za smeće iz čoška, zauzeo svoju stolicu, otvorio debelu knjigu i počeo, samo onako kako on umije, kao ”fol” de uči. Oni koji su za znali sa gradskih ulica, nisu vjerovali svojim očima, Setko postao ”štreber”!

Zavladala je apsolutna tišina,na i inače svetom mjestu tišine, ali niko nije učio, svi su ”k’o bajagi” učili, očekujući neki nepredvidjeni setkov potez.

Poslije desetak minuta duge tišine, Setko je ceremonijalno otkinuo jedan list iz debele knjige, pocijepao ga i bacio u korpu za smeće.

Poslije izvjesnog vremena, ponovio je istu stvar; ponovo je otkinuo naredni list i bacio ga u korpu. Isti ceremonijal je ponovio više puta, poslije svakih desetak minuta; otkinuo bi jednu stranu iz knjige i bacio je u korpu.

Svim prisutnim bilo je jasno  da taj dan nema ništa od učenja. Svi su samo preko svojih knjiga gledali šta Setko radi, ne shvatajući šta ustvari zašto to  radi.

U neko doba, nekom dojadilo pa prekinu tišinu, pitajući Setka šta to radi?

A Setko mrtav hladan kaže: ”Jednom pročitano, to ostaje vječno u mojoj glavi i ne treba mi više taj list!”.

Jedno prilikom za jednog rukovodioca što ga je ”zezao” po pitanju ”studiranja”, Setko reče: ”A on od škole ima samo ženu doktoricu!”

Negdje pred početak zadnjeg rata, a na Bajram, Setko je došao u prostorije KK Bosna u Jelićevoj ulici. Tamo je sreo novinara i političara Stjepana Kljujića, pa mu kaže: ”Moj Stipice, evo ja kupio novu košulju za Bajram!”. Stjepan Kljujić sav ponosan mu kaže: ” Eto vidiš moj Setko šta ti je donijela demokracija, sada možeš slobodno i javno ka kažeš da si kupio košulju za Bajram, ne moraš više da kriješ!”

A Setko njemu kaže: ” Ma ja sam, u demokratiji, prvi put u životu kupio ”pancirnu košulju”!”

Poslije rata, kada se vratio mir na sportske terene grada, u fudbal su došli neki novi ljudi sa svojom koncepcijom fudbala i života, a u kojoj nije bila mjesta za sportiste i boeme poput Setka. Setko je marginalizovan i sve se rjeđe pojavljivao na gradskim ulicama, da bi nažalost jednog dana Sarajlije pročitale tužnu vijest, u novinama, o njegovom vječnom odlasku.

Setko je tiho otišao na vječni smiraj, a ona prava sarajevska raja i danas spominje njegov lik i djelo, koje ima svoj dio u sportskoj istoriji grada!

PS. Nažalost i pored svih mojih nastojanja da dođem do fotografije ove sarajevske legende nisam uspio, ali sam ipak odlučio da napišem ovaj tekst da se stara sarajevska raja sjeti dragog lika! Ukoliko neko, ko ovo pročita, ima sliki Setka, iskreno ga molim da je dostavi E-mailom!

Septembar 2013 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply