KUPOVINA MOG PRVOG AUTA ( II nastavak)

Mirza Hasanefendićdavna godina 1976

KUPOVINA MOG PRVOG AUTA ( II nastavak)

Balkanski podanički majstorski sindrom

Odlučio sam da testiram ugovornu obavezu mog dilera auta i da tražim da mi pošalje svog majstora da promjeni gumu. Nazvao sam broj sa šofer-šajbe i javio se jedan vrlo ljubazan glas, koji je uzeo ”geografsku” poziciju moga auta i obećao da će serviser doći za petnaestak minuta.

I čudo se desilo! Za manje od petnaest minuta mali kamion-remorker je bio pred mojom  kućom. Iz kamioneta je izašao čovjek sa alatom, obučen u debelu zimsku odjeću. Serviser se kratko predstavio i odmah navalio na posao na minus 42 Celzijusa.

Suprotno onom ranije negativno spomenutom ispijanju kafe, ovaj put sam bio sretan što živim u Kanadi. Zamislio sam u momentu, šta bi bilo da mi se to, na primjer, desilo u Sarajevu usred ljeta i da sam telefonirao nekom (manjem poznatom) automehaničaru da mi dodje zamjeniti puknutu gumu!

Najvjerovatnije bio mislio da nisam normalan, tj, da sam prehlađen u mozak ili bi možda sve to popratio ljutitom psovkom, nalazeći da je on KV automehaničar, a ne mjenjač puknutih guma.

Inače, odlazak automehaničaru u tom, sada već davnom periodu, nosio je priliku da upoznaš riječi koje prije toga nisi nikada čuo, niti znao da postoje kao npr; geviga, getriba, cincilajzer i slične budalaštine, a koje su prijeteći zvučale za vaš novčanik. Automobili su postali kućni ljubimci i mnogi ljudi su bili spremni više da ulože u svoj auto, nego u svoje vlastito zdravlje.

Ako potražite te riječi u nekom tehničkom riječniku teško da ćete naći dobro objašnjenje, a majstori (ne svi, bilo je i časnih majstora a oni nisu predmet ove priče) su ih ”puštali” kao probne balone da testiraju mušteriju, koliko je mogu uzeti, u smislu love.

Kada auto počne da trza, ljudi bi se odmah unervozili i trčali bi kod automehaničara, koji je već po zvuku motora znao da je nešto krupno (naravno i skupo) riknulo. Poslije toga slijedio je njegov monolog, kako mu je žao što ne može primiti mušteriju jer je to veliki posao, a on je prezauzet. Majstoru je žao, ali neka ide kod drugog majstora ” valjda ću mu auto izdržati do druge radnje(!). (psihološki momenat)

Jadna mušterija je bila potpuno izgubljena i pokušavala je de se ”sjarani” sa majstorom samo da mu primi auto na popravak. U toj, po svom receptu, improvizovanoj situaciji ”majstor” je bio superioran, a mušterija je bila skuhana i svima je bilo jasno da će nesretnika majstor uzeti lopatom, još će ga jadna žrtva ”titrati”.

Kada bi žrtva otišla sva sretna što je majstora ”skuhala” da prihvati popravak ”pokvarenog auta”, majstor bi reci šegrtu: ” Idi mali zamjeni razvodnu kapu (ili neku sličnu sitnicu)!”. Na taj način, strašni kvar bi bio popravljen za desetak minuta, a to je koštalo sto, dvjesto dojč maraka zavisno od majstorove procjene platne sposobnosti mušterije!

U to doba bilo je prestižnije imati svog poznatog automehaničara, nego imati svog doktora. Pričati i pokazivati znanje o autima bio je dokaz ”muškosti”, pa su se trošili sati na poslu, u šupljim auto-pričama, mada većina ljudi nije imala pojma o čemu priča!

Pored privatnih majstora, postojali su servisi za popravku auta i u društvenom sektoru. Tamo nije bilo nepoznatih riječi i cjenovnik je bio napisan na našem jeziku i poznatim riječima. U prvi momenat to je bilo privlačno, ali su se u gradu širile glasine, da se tamo mjenjaju novi dijelovi za stare. Pričalo se da poslije popravka auta neki dijelovi novog auta su bili zamjenjeni za stare dijelove od nekog starog auta u vlasništvu pojedinaca koji su tamo radili.

Da li je ovo bila istina ili propaganda širena od privatnih majstora! Ja ne bih mogao reči ništa, jer u državni servis nisam nikada išao,a imao sam privatno, dobrog i časnog majstora.

Ta naša tradicija da ”titramo” raznoraznim (ponekada i samozvanim majstorima) najbolje je opisana u jednom ”crnjaku”. Priča je naravno izmišljenja, ali je zato mentalitet stvaran.

Za vrijeme rata, gestapo optužio Jaru (jarana)  da saradjuje sa partizanima. Došli agenti da ga uhapse, pa ga maltretiraju (a hoće i udariti) pred ženom u njegovoj vlastitoj kući. Gledala to sve žena pa kaže poslije nekog vremena: ”Je su li majstori možda za kafu”

Ta naša politika podilaženja razno-raznim majstorima duboko je usađena u nama i kao jedna vrsta poltronskog kompleksa ostaje u nama i kada mjenjamo životnu sredinu.

I upravo taj sindrom ”približavanja majstoru”, koji je nažalost ostao usađen i u meni, umalo nije imao teške zdravstvene posljedice za mene. Majstor je bio dobro obučen za rad na minus 42 stepena, ali ja nisam.

Ustvari, ja nisam imao zaštitnu traku za uši i moje su uši bile direktno izložene strašnoj zimi. Po našem folklornom običaj, ja sam ostao napolju pored majstora da mu se ”nađem pri ruci”, ako što zatreba, iako sam ga možda i nervirao svojim prisusutvom. Vjerovatno i sam majstor je bio iznenađen mojim ponašanjem, jer da je došao kod nekog ”pravog” ovdašnjeg ovaj bi mu uvalio kjlučeve od auta i rekao da ga zovne mobitelom kada završi posao.

Uprkos moje ljubavi prema mom nekadašnjem načinu života u Sarajevu, poslije ovoga iskustva mislim da ima nekih ponašanja u mojoj novoj životnoj sredini koje treba prihvatiti bez ostatka.

Ja nisam domaći Kanađanin, nego sam podanički (prema majstorima svih vrsta) nastrojen Balkanac i zato sam poslije odlaska majstora imao smrznute uši. Moje uši su bile više crvene nego moja koža u doba mladosti kada sam gorio po dubrovačkim plažama da bih imao zavodničku bakarnu boju.

Majstor je završio svoj posao, nova guma je bila instalirana i sve je bilo kao i ranije, samo su moje uši počele da vatreno ”gore”.

Sve je to  bilo besplatno, potvrđujući izvršenu ugovornu obavezu isporučioca moga auta i meni je preostalo samo potpisati radni nalog majstoru.

A onda je, u meni, proradio i drugi sarajevski sindrom, davanja bakšiša majstoru, iako to nisi obavezan da uradiš ni po kojoj obavezi i to je šta više strano ovom svijetu. Izvadio sam dvadeset dolara i dao ih iznenađenom majstoru, koji nije poznavao sarajevski mentalitet davanja bakšiša i za najobičnije stvari koje su već plaćene ugovorom.

U Sarajevu su mnogi se osjećali nelagodno čak i kada su davali napojnicu, pa bi stidljivo gurnuli u džep pare majstoru (koji ih već dobro ”zapalio”) govoreći: ” Evo majstore za kafu!”

Majstori su uvijek dobijali, mada je bilo i mangupa koji su i njih nasadili. Sjećam se jednog mangupa iz moje raje, zvanog Prco, koji izradio lokalnog majstora, a o tome se dugo pričalo u raji.

Kada je majstor rekao cijenu, Prco je platio pošteno, a onda je diskretno gurnuo neku malu kesu u džep majstoru, govoreći: ” Evo majstore za kafu”, pa razgulio preko vrata.

Majstor se obradovao napojnici jer je osjetio ”dobru gutu” u džepu, pa izvadio (pred rajom) kesu, a unutra su bile kocke šečera za kafu i na taj način se provalio pred rajom.

A nijedan Sarajlija nije volio da bude provaljen (ili povaljen) k’o bekan pred rajom.

I tako je majstor otišao dalje, a ja sam ostao crvenih ušiju koja su žestoko ”gorila”!

15 februar 20102 autor Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply