PRIČA O GRANAPU!

MIRZA HASANEFENDIĆ

GRANAPDŽIJA

Priča o prodavnici iz slikovnice našeg djetinjstva!

Ima jedna radnja u mom djetinjstvu koja je bila moja velika radost, a koje uglavnom više nema u mom rodnom gradu. To je bila jedna (obično mala radnja) u kojoj se moglo kupiti sve što je bilo potrebno za jedno domaćinstvo; od hrane do kućnih potrepština. Ta radnja je bila poznata u narodu pod imenom Granap, a kažu (to sam čuo od starijih) da je to bila skraćenica od naziva GRAdsko NAbavno Preduzeće. Kasnije su od njega nastale one velike samoposluge sa korpama, a danas su to veliki trgovački centri. Prvi čovjek granapa bio je službeno nazvan poslovodja, a raja ga je zvala granapdžija. Granapdžija je bio faca koju je vrijedilo poznavati i bio je neko ”paje” tj. neko i nešto u društvu. Ostali zaposleni u granapu su bili trgovci, ali nisu bili ni blizu značaja šefa.U to doba granapdžija je bio ”institucija” jer ti je on mogao upisati neupisano djete u školu, na fakultet, a i narodni milicioneri su rado gledali granapdžije pa su ih često samo opominjali za manje saobraćajne prekršaje. Umjesto da im daju tiket sa kaznom, oni bi radije upisivali njihovo ime u svoj mali privatni notes, pa bi ih sa vremena na vrijeme posjetili koliko da ih ne zaborave. A kada bi došli dani nestašica, granapdžija bi postao glavna faca u svom kraju, i u tom momentu to se više cijenilo nego biti u komitetu. Granpadžija bi mirnim glasom obavještavao da nema nažalost ni kafe, ni ulja, ni deterdženta i sličnih proizvoda, ali da treba biti strpljiv. Odgovorni drugovi rade na tome i da  kamioni čekaju na utovar u fabrikama. Navodio je i lični primjer, da čak i on i njegovi radnici trpe i da nemaju ni oni nista kod kuće. A onda kada dodje neko od ljudi sa njegovog spiska, njega šalje pozadi na mala vrata da se to ne vidi. Za ljude od značaja i uticaja u društvu uvijek je bila neka mala skrivena rezerva. Naravno da je toj isporuci veliku dozu tajnosti (i opasnosti po njega!) pridavao granapdžija koji je sebi podizao cijenu za protivuslugu koju će on jednog dana tražiti. Možda će neko reči da je podmitljivost sastavni dio svakog društva i da su samo ”čisti” oni koji nemaju ama baš nikakav uticaj u društvu. Imali smo mi u raji jednog jarana zvanog Čombe. Čombe je bio sve, samo nije bio lijep, što i njegov nadimak govori. Naime, u tom vremenu, u Sarajevu kade neko muško nije baš ”impresioniralo ličnom ljepotom”  (ili ”imalo opasnu facu”) zvali su ga Čombe! Za nas Titove pionire Čombe iz Konga je bio dželat, a nas Čombe (made in SA), za nas iste, bio je ”ublehaš” koji je volio sve zivo od 7 do 77 godina da zajebava. Imao je mnogo dogadjaja u granapu, ali jedan je ostao upisan u nepostojeće ”anale” nase raje. Taj dogadjaj bila je priča sa jednim novokomponovanim Sarajlijom-”Bombašem”. Ponekad su mušterije, sumnjajući da ima robe ”ispod tezge”, pokušali da uhvate na fore trgovce. Naravno da ni trgovci nisu bili naivni, nego su i oni bili prefarbani svim bojama. Jedne godine bila je velika nestašica kafe, ulja i deterdženta. Jedan ”novokomponovani” Sarajlija odlučio da proba da proda svoj fol koji je palio u njegovom rodnom mjestu. Raspitao se, poput UDBE u detalje, okolo kako se zove poslovođa granapa, koji mu ja nadimak, ko mu je najbolji prijatelj i koji dan ne radi. Pa došao taj dan, kada nije radio poslovođa, pa prišao diskretno trgovcu za pultom, pa mu urotnički šapće; ”Posl’o me Hamo (najbolji poslovodjin prijatelj), da mi daš kafu sto je Biba ostavio za njega.” A trgovac, naš jaro Čombe, mrtav hladan odgovara: ”To je vezana prodaja ili prodaja u paketu! Ti moraš kupiti pored kafe i ulje i deterdžent. Ne znam da li ti to odgovara?” ”Novokomponovani” ne vjeruje svojim ušima ne samo da će dobiti kafu, nego mu još nude i ulje i deterdžent, ustvari sve ono što se nije moglo kupiti u radnjama. Sav sretan što mu je upalio fol, on nastavlje da folira pa kaže: ”… pa dobro sad ako je to vezana prodaja u paketu i ako se već mora, daj mi onda desetak kila od svega!”. Na to Čombe vadi neku teku ispod tezge, otvara je i počinje da piše. ”Novokomponovani” zbunjen ga gleda i pita: ”Je si li ti trgovac ili pisac? Šta to pišeš?” Trgovac odgovara: ” Vidim ti si dobra  mušterija pa rekoh da te zabilježim. Pa kafu i ulje imamo, ali jos deterdžent nije stigao, a kako ti rekoh ne smijemo prodavati odvojeno. Zato nam daj tvoj telefon i ime pa ćemo te zvati prvog kada prašak dodje!” Naravno , da ”novokomponovani” nije dao svoje ime, jer je znao da će biti ”provaljen”, a i da  je dao, Čombe bi ga zvao prvog šestog utorka u mjesecu. Tačno je da je bilo periodično nestašica, ali nikada nije niko otišao nekom u posjetu a da nije tamo popio kafu, a niti je svijet hodao u prljavom vešu. Naši ljudi,a pogotovo naše majke pravile su čuda. Toga što se nije moglo nigdje kupiti, bilo je ipak dovoljno u kučnim kredencima i špajzovima (ostavama). Na policama granapa sam vidio prvu moju instant supu (juhu) poznatu pod imenom ARGO juha. To je bila revolucija. Ona se skuha za pet minuta i predvidjena je za četiri osobe. Naše majke su pravile domaće čorbe, pune zdravlja i njihove ljubavi, ali su nove supe bile nove i nama su se činile vrlo privlačnim. Naše majke nisu nikada voljele industrijska jela. One, ti pametni i brižni likovi naših djetinjstava to su znale i nama govorile, ono što ćemo mi danas poslije pedesetak godina saznati. One su još tada znale, da je to hibridno jelo puno raznih aditiva i da nije ni blizu zdravo kao majčina čorba. Ja se sjećam iz toga perioda vrlo ukusne supe Podravaka, sa legendarnim pijetlom i reklamnog slogana ; ”Kada se sa srcem kuha, kuha se podravka juha!” Pored juhe ARGO u granapu su se mogla kupiti jaja sa markom AGRO-KOKA, koja su bila poznata po onoj čuvenoj reklami koja se vrtila svaku noć prije dnevnika u 19h30. Ko se još sjeća onog čuvenog ”stiha”: Svaki dan jedno jaje, Organizmu snagu daje Jaje, jaje i jaje Pa onda se govorilo kako prijesno jaje ujutro daje zdravlje i popravlja glas. Mi djeca  nismo nikada voljeli ”prijesno jaje”, ali smo zato voljeli razne čimbure, kajgane, omlete, jaje na oko i slične magične proizvode ruku naših majki. Za uskršnje praznike bio je festival boja i jaja, te velike radosti djece praćene ”tucanjem” jaja. U nekom davnom vremenu, u granapu se mogao kupiti i kiseli kupus ( na glavice) direktno iz bureta u granapu (kako bi se to danas reklo biološki), jestivo ulje iz bureta koje se točilo u litrima po mjeri (ili zahtjevu) u mušterijin kanister ili u flašu (e). Miris u mnogim ”granapima” je govorio da se tu prodaje na kilu travnički sir iz drvenih kaca. Neki granapi su prodavali hljeb i na frtalje, koji su se mogli namazati mileramom (ili kajmakom) u samom granapu, a ne rijetki su bili granapi gdje su ljudi znali kupiti i popiti flašu pive ispred granapa, sjedeši na gajbama i družeći se uz pričanje novosti i viceva. Ljudi tog vremena, naši roditelji i stariji rodjaci, bili su nagodni ljudi kojima nije ništa smetalo, pa niko nije zvao policiju da prijavi kako ljudi ”piju” na javnom mjestu, a daleko od toga da su bili loš primjer za mlade. Hljeb koji se kupovao, morao se pojesti za jedan dan, jer bi sutra već bio bajat! Danas su ”hemijska” vremena, pa hljeb koji kupim može da stoji desetak dana i da je još ”taze”. Danas, ”čovjek” misli da je zezn’o prirodu, a ne zna da je uglavnom sam sebe zezn’o  ”odnoso svoje zdravlje”. Za ručno pranje veša kupovao se u granapu ”Plavi radion”. To je bila ona legendarna manja plava kutija, koja je bila napunjen praškom za pranje.U to doba ”radnička klasa i poštena inteligencija” prali su većinom ves ručno, cesto uz upotrebe jedne ”daske za pranje veša”.To je bila jedna valovita metalna ploča sa rebrima, smještena u jedan drveni ram. Trebalo je snažno pritisnuti mokar veš, i brzim pokretima trljati isti gore-dole da bi se istjerala iz njega i največa prljavština. Za tu peraču dasku ”gore-dole” ostala mi je u sjećanju jedna divna anegdota iz djetinjstva, koja priča jednu simpatičnu priču o duhovnoj borbi o socijalnim razlikama u drustvu. Tih ranih šezdesetih godina, pojavile su se prve peraše mašine proizvodnje Gorenje iz mjesta Velenje u  Sloveniji. To se u narodu zvalo mašine Gorenje-Velenje. U našoj raji smo imali jednog ”guzonjinog sina” koji se uvijek volio hvaliti, pričajuci često o stvarima o kojim nema pojma. Jednom prilikom počeo da se hvali kako njegova mati ima najnoviju mašinu Gorenje Velenje i kako oni, u njihovoj kuci, imaju sve najnovije.Na ovo se oglasio, naš jaran Čombe, koji je rekao da njegova mati ima mašinu za pranje veša model Gorenje-Dolenje.

Guzonjin sin, nije čuo za tu marku, ali mu je bilo krivo što neko u raji ima noviju marku mašine za pranje veša, pa je otišao sav frustriran, ne pitajući ništa. Kada je on otišao, mi pitali Čombeta koja je to marka Gorenje-Dolenje, jer i mi prvi put čujemo za nju. Čombe, onako mangupski, nam objašnjava: ” Mašina marke Gorenje Dolenje je obična daska za ručno pranje po sistemu trljanja Gore-Dole, a ja sam je tako nazvao po načinu rada, a ujedno, malo i da napakostim guzonjinom sinu!” Današnji super-hiper-mega marketi nude hiljadu puta veću ponudu kućnih potrepština, a tamo uglavnom idem zato što moram, dok sam u granap išao jer mi je to bila radost. Druga stvar je u higijeni i to jedan fenomen. Današnji marketi imaju sve vrste močnih zamrzivača, frižidera, dezinfekcionih preparata ali se opet sa vremena na vrijeme se dešavaju listeriozne infekcije. Stari granapi, istinu za volju, nisu bili baš idealno čisti, ali nije bilo listerioze i sličnih bakterija. Stari dobri granapi su bili puno humaniji nego današnji marketi i radili su samo za sebe? Danas ljudi uglavnom plaćaju kupovinu kreditinim karticama, sa ”dušmanskim kamatama” do 19,5 %. Na taj način marketi rade malo za sebe, a malo više za banke. To vrijeme granapa je bilo mnogo humanije, pa su pouzdane mušterije plaćale na olovku. Granapdžija je imao jednu masnu teku, često iscijepanu, ispod tezge, a iza uha je uvijek drzao mastiljavu olovku zvanu tintoblajka. (U nekim krajevima poznata pod imenom plajvaz!). Pa kad bi ljudi iz te teke kupovali (obično krajem mjeseca) granapdžija bi otvori teku, skini olovku iza uha, malo pljucni na vrh iste i utefeteri (upiši) ime mušterije i koliko je para zadužio taj dan. To je bio humani beskamatni kredit do plate za raju. Upisani dužnik, kada bi primi platu, prvo bi dodji u granap da izmiri dug a poslije šta ostane za troška. Koliko je meni poznato, nije se nikada desilo u mom granapu da neko nije platio svoj dug uredno i to je bila jedna od moralnih osobina tog ”zaostalog” vremena Danas banke imaju kompjutere, elektronski dosije svakog klijenta i finansijsku policiju, ali opet svake godine milioni ljudi ne plaćaju svoje dugove. Ovo je bila priča o jednom liku iz ”slikovnice” mog djetinjstva, a koji je imao ”važnu ulogu” u tom ”istorijskom” periodu mog života! Decembar 2013 autor Mirza Hasanefendic  

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply