O DEDA MRAZU I O PRIMITIVIZMU

KEMAL HUSEINĆEHAJIĆ

O DEDA MRAZU I O PRIMITIVIZMU!

Diskusija o „Deda Mrazu“, „Djedu Božićnjaku“ iliti „Đedi Mrazu“ i, najnovije, „Sultanu Mrazu“ je svojom aktualnošću još jednom pokazala, koliko se naš grad promijenio – izgleda da se sa tim novim stanjem moramo pomiriti.To nije lako (evo ne mogu da se pomirim ni sa ovim novim „lahko“!), jer su Sarajlije postali manjina.

Sve smo mi to već imali, možda samo za poneku nijansu drukčije: neposredno nakon (Drugog svjetskog) rata radilo se o držanju koze ili dvije-tri kokoške u kadi u kupatilu, loženju parketskog poda, razbijanju i izbacivanju klavira (neposredno nakon „noge“ „buržujskom“ vlasniku stana i pomenutog klavira) da bi se za čeljad dobilo malo „višlje“ mjesta. I za takve, u bitkama protiv fašista izkrvavljene, od „pjegavog“ tifusa i ušiju izmrcvarene analfabete i njihovo viđenje novih „pravno-imovinskih“ odnosa kao i ignorisanje nepisanog kodeksa „građanskog“ ophođenja mogu imati razumjevanje. Mislim na njegov najvažniji „argument“: „A đe s´ ti druže bijo kad je pucalo, mater ti jebem buržujsku!“ Kažem, takvo viđenje mogu razumjeti, prenesem li se u njihov položaj; najveći broj sada novopridošlih „građana“ koji preplaviše Sarajevo nalaze se u sličnoj „razvojnoj fazi“ (sa malom razlikom možda: većina njih nije bila na licu mjesta „kada se pucalo“). I oni će tegliti sa sobom svoje komplekse i nastojati da po svaku cijenu bar njihov evlad „nešta bolje u životu postigne“, pa će taj svoj evlad slati, u dubini duše svjestan svojih nedostataka, od usta otkidajući, na solfeggio i poslije možda i na Sorbonne da studira, pa će i ti potomci nabaviti klavir etc. etc. Kažem ja, za sve to mogu imati razumjevanje kao i saučešće u sudbini koja ih je zatekla. Ali eto, draga moji, kad sam u sebe zavirim – ne mogu ga voliti! Posebno ga ne mogu voliti kad na sred ulice „izhrakne petobanku“ ili kad sa sedmog sprata počne bacati kese sa otpacima. Ne mogu ga voljeti kada se u autobusu bedrima „prisloni“ uz djevojčicu jer je, zaboga, gužva, pa se „ne mere drukčije“ (a ta djevojčica je možda moja ili Tvoja unuka, a i da nije!). Ne mogu ga voljeti kad „reve“ na sav avaz neke svoje privatne stvari u mobilni, tako da svi i na drugoj strani ulice moraju, htjeli oni to ili ne, čuti da je on „… onog Miralema beli naguzio“. S takvim stvarima se jednostavno ne mogu pomiriti; postadoh pod stare dane intolerantan, a onome koga takva atmosfera ne smeta – zavidim na profinjenoj sućuti sa takvima.

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply