”SARAJEVSKA KLASIKA” priča KOD BOŽANE

NADAN FILIPOVIĆ

Kod Božane

Nadan Filipović

Bio jednom jedan pravi pajzl ili birtija. Ime mu je ili joj bilo „Bife Hvar“, ali svi mi smo ga zvali „Kod Božane.“ Božana je bila supruga jednog Seje koji je opet bio kućni majstor na Prirodno – matematičkom fakultetu. On je bajagi bio vlasnik, ali u stvarnosti Božana je bila „alfa i omega“ tog, nazovimo ga uvjetno, ugostiteljskog objekta. Buffet „Kod Božane“ se nalazio u onom malom preddvorištu goleme zgrade u Titovoj ulici, oko kojeg su se poredala tri haustora, lijevi, pravi i desni. U lijevom čošku tog prostora uvijek siromašnog suncem nalazio se bife „Lovac“ ili „Kod Luke“, alternativno ime po jednom Luki koji je dugo stajao iza „lovačkog šanka“. U taj bife, međutim, nikad nije ušao niti jedan lovac, ali su tu pristup imali gosti malo višeg nivoa, kao profesori, inženjeri, neki novinari i (ili), kako se kaže, malo finija sarajevska starija raja.

Bife „Kod Božane“ se situirao u jednom malom prostoru koji je prije bio kao neka električarska radnja u kojoj je Božanin Sejo “ko fol“ popravljo nake elektromotore i radio sa strujom, ali od tog „biznisa“ nije bilo nikakva hajra. Naime, kod Seje se skupljala njegova hronično besposlena raja. Neko bi donesi rakije, neko konjaka, potrefi se i kakav jaran s gajbicom pive, mezetluka se kupi u granapu u Kulovića ulici, pa se sve dalje odvijalo po onoj „I nikom nije ljepše neg je nam, samo da je vako svaki dan!“ Te akšamlijske bahanalije bi još dugo i dugo potrajale, da Božana, za koju kažu da je Dalmatinka, nije došla do genijalnog riješenja koje je i njoj i njezinom Seji promijenilo život, posebno u materijalnom smislu. Vjerovatno se Božana raskontavala i dokontavala u stilu „Ako je moj Sejo od radnje u kojoj ionako ništa ne radi napravio birtiju za svoju raju, idem ja njega nagovoriti da na moje ime otvori pravi bife, pa da kane koja para, a ne da moj Sejo i njegovi hahari piju ovako nako“

I bi kako je Božana zamislila. Jednog se dana više vrata na Sejinoj radnji pojavi tabla s natpisom „Bife Hvar“ i veselo Sarajevo dobi još „jednu rupu“ za razne miševe crvenih noseva i obraščića, ali ne od nake mitralne stenoze, gluho bilo, već od mehke, napolice, ljute, loze, konjaka, pive, gemišta, špricera i bevandi.

Zatvorih oči i uđoh u taj mali i zaista neugledni bife.

Nasuprot ulaznih vrata razbaškario se šank, baš kao neki dobro naoružani bunker koji je zauzeo pola prostora. Iz šanka su na nas virile tegle sa slanom ribom, golema, malkice napuknuta zdjela sa krompir salatom, pečenim paprikama u ulju, pa časa sa crvenim paradajzom onim za nakriškati i pouljiti. Bilo je tu još kuhanih jaja, Zdenka – sira, ispočetka i sremske kobasice i sudžuke i stelje i travničkog sira, ali je šefica Božana veoma brzo skužila da u njenu birtiju ne zalaze oni koje je babo savjetovao da poštuju pravilo „Banka za rakiju, dvije banke za mezu“, već oni koji su birtijski financijski plan pravili po principu „Tri banke za cugu, a petodinarka za mezu.“ Upravo iz tog razloga Božana je brzo prorijedila mezetluke i reducirala izbor na samo one koje je njena redovna klijentela preferirala.

Joooj, skoro zaboravih famoznu Božaninu salatu od „hagra“ ili raskuhanog graha, u koju je ona nemilo tovarila crveni luk, pa to sve dobro pouljila i na kraju začinila bučinim ili tikvinim uljem. Na taj važni čimbenik mezetlučkog repertoara podsjetio me je naš najveći znalac jednog Sarajeva kojeg više nema, a to je naš Vanja, kojem se od srca zahvaljujem na podsjećanju. Posljedice konzumiranja te salate ne samo da su bili oni, svakom poznati gastroenterološko-fizikalni plinski fenomeni, već sutradan i podrigivanje praćeno eksahalcijom znakovita mirisa, ali i pratećim hiperaciditetom koji je liječila samo velika doza razmućane sode bikarbone, ili kako je neko znao reći „sodali karbone“. Pokušam ovdje napraviti takvu istu salatu kao meze uz šljivu, ali nikad nisam potrefio da bude kao Božanina.

S lijeve strane od ulaznih vrata stisla su se tri stola sa po tri stolice, a tako je bilo i sa druge strane, preko puta šanka, samo tri stola sa po tri stolice. Neko bi se mogao upitati „Zašto tri, a ne četiri stolice?“ Odgovor je više nego jednostavan i pun kristalne logike. Prostor bifea nije bio veći od tridesetak kvadrata, pa su se svi stolovi nalazili ili uz „izlog“ ili uza zid, te nije bilo mjesta za po četvrtu stolicu. I matematički je to bilo perfektno skontano, jer šest puta tri jest jednako osamnaest, a opet s druge strane šest puta četiri jest jednako dvadeset i četiri što nas dovodi do zaključka da je u Kod Božane moglo biti „u sjedećem stilu“ maksimalno osamnaest žednih mušterija, dok se za šankom nije bilo poželjno gurati, jer je to gazdarici išlo strašno na živce. Božana je hrabro, na prvoj crti bojišnice, znači iza šanka, zavodila disciplinu. Znala se na gosta i izderati, a samo nekim od rijetkih nije naplaćivala odmah po naruđbi, po solarnom principu ili u prevodu „Pare na sunce“. Sunašce naše hvarsko!

Stolovi su bili onog tipa kao u bifeu željezničke stanice Podlugovi, umašćeni ultrapas i ništa više osim limene okrugle pepeljare prepune čikova koji su se gomilali sve do fajronta u jedanasest sati. Mi smo kraj radnog vremena kod Božane zvali „neprincipjelni fajront“, jer su se „mirovni“ pregovori o napuštanju ugostiteljskog objekta, skoro redovito vođeni sa redovnim klijentima poraženim od zakona gravitacije i svih pravila normalne ravnoteže, znali otegnuti i do ponoći.

Da napišem par riječi o klasicima? Šta velite?

Odmah do ulaza, s lijeve strane, obavezni inventar je bio kljasti Kaja, kojeg su svi zvali Slikar, što i jeste bio, ali se nikad nije miješao u svoj posao. Taj naš hvarski Toulouse – Lautrec je tu poziciju rezervirao zbog toga što je na tom parćetu prostora  imao mjesta za svoje stalne rekvizite, štake, bez kojih, nesretnik, nije mogao hodati. Jeste da je bilo jalijaša i kretena koji su ga voljeli provocirati, ali, Kaja se od napada veoma efikasno branio svojim ortopedskim pomagalima i često izlazio kao pobjednik tih neravnoparvnih „kung – fu“ – obračuna.

Onaj ko je ulazio i odmah prilazio da se usidri pored šanka bio je jedan povlašteni Brato, koga smo prozvali “protekcija”, čovjek iz kojeg je zračila jedna infektivna tuga i golemo razočarenje. Nekad je navodno bio kandidat za naku veliku facu, ali desilo se nešto što ja ne znam šta i on je kao “sidraš” imao jedinu relaciju od bifea “Korzo” ili “Torbice”, do bifea “Hvar” ili “Kod Božane“. Božana je bila „pelcovana“ protiv svih „šankosidraša“, ali Brato je bio izuzetak. Njemu nikad nije rekla ružne riječi.

Pravi šenluk za bezosjećajne primitivce je nastupao kad bi se na vratima pojavio gluhonijemi Aba, jedno vrijeme zaštitni znak relacije Čaršija – Marindvor. Aba se propio pred kraj života. Valjda mu je dosadilo da onim svojim neartikulisanim išaretima trijezan nekom nešto objasni. Alkohol je na njega djelovao sedativno, za razliku od onih plaho govorljivih. Izazivali su ga i izazivali, ali Aba, kojeg je život do tada podobro išibao, posmatrao ih je škiljeći zrikavim očima baš nekako najgluhonjemije, te bi lukavo napuštao bife kad bi „katilima“ bilo najinteresantnije

Sjećam se svega, tu smo zalazili. Prvo se ode kod Franje u bife „Korzo“ ili „Kod torbice“ pa ako tamo nema tvoje tekuče raje, garant znaš da su zaglavili u Hvaru. U predsanski vakat mi “preko ekrana“ prolaze Garo,  Nerkes, Zjajo, Šačko, Sejo, drugi Sejo, Predrag, Pero Lasica, Zike, Mahuna i svi ostali. Kao da mi mašu i pozivaju na novootvorenje „Kod Božane“, baš istog onog zadimljenog i prljavog bircuza kojeg odavno tamo nema.

Kad bi mi neko rekao onu Krležinu „S ljudima zajedno smrdi, ali je toplo“, prva asocijacija bi bila bife „Kod Božane“, a pojma nemam zašto. Zato se to i zove asocijacija, ali i mi smo bili ambiciozna asocijacija koja je htjela još u samoupravljanju osnovati „Udruženje alkoholičara i pripravnika Bosne i Hercegovine“!

Doviđenja lijepi Hvare moj,

Slatko snivaj sada sanak svoj!

 

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply