KUPOVINA MOG PRVOG AUTA (III NASTAVAK)

MIRZA HASANEFENDIĆ

KUPOVINA MOG PRVOG AUTA (III nastavak)

Bolest je jedina zajednička imenica cijelog čovječanstva

Guma je bila zamjenjena i auto je bilo spremno za polazak. Auto je bilo možda u top formi, ali ja nisam jer su me uši strašno pekle. Vratio sam se kući da se pogledam u ogledalo, da vidim šta mi se to dešava i kako to izgledam.

Ogledalo je inače vrlo važna stvar u životu, koje vam pruža ponekada priliku da vidite sebe onako kako se vi zamišljate u vašoj mašti. Sjećate se onog legendarnog pitanja iz bajke : ”Ogledalce, ogledalce kaži mi, kaži koje najljepši na svijetu…..?”

Tako sam ja imao jednog jarana u Sarajevu, malo narcisoidnog tipa, koji je imao običaj često poslije brijanja da se gleda u ogledalo i da kaže :” Ja sam dobar, ja sam lijep, ja sam pametan i sve to sam ja sam lično otkrio!”.

Za razliku od moga jarana, ja sam bio zaprepašten sa onim šta sam vidio u ogledalu!

Moje lice je bilo crveno ko crvena paprika, a dva ”uheta” (!) su bili k’o dva modra patlidžana.

Boja mojih ušiju nije obećavala ništa dobro, pa sam odlučio umjesto da idem na posao da odem u ambulantu.

Jedna od stvari koja me najviše impresionira u mojoj ”novoj domovini” je sistem zdravstvene zaštite. On je jako dobar i liči dobrim dijelom na onaj sistem zaštite koji smo imali nekada u ”samopravljačkom socijalnom” sistemu.  Ovdje su skoro sve zdravstvene usluge besplatne (osim zubara i optičara), a to je nepojmljivo za jedno društvo koje je prije svega bazirano na profitu!

Svaki državljanin ove države, radio ili bio primalac socijalne pomoći, ima jednu lijepo dizajniranu plastificiranu kartu sa fotografijom, koja mu daje besplatno pravo pristupa doktorima i zdravstvenim ustanovama.

Ja sjećam onih zdravstvenih knjižica iz ranijeg perioda, koje nisu imale nikakvu fotografiju. One su se morale po potrebi ovjeravati u kadrovskoj službi preduzeća.

Ovjeravajući tu kartu, vi ste sticali pravo na sve vrste medicinskih usluga. Ta ovjerena knjižica vam je davala pravo na besplatnu doktorsku uslugu, ali bez fotografije nudila je i mali milion mogućnosti za razne podvale.

Naš mentalitet je takav, da kada je neko bolestan a nije imao uza se zdravstvenu knjižicu da se pomogne bolesnoj osobi, neko bi mu posudi svoju knjižicu. Pošto su i naši tadašnji zdravstveni radnici bili veliki humanisti, nisu ni oni držali baš mnogo do birokartije i detalja.

Zbog te ”promjene identiteta” sa zdravstvenom knjižicom, dešavali su se medicinski fenomeni u našim zdravstvenim ustanovama. Bilo je nekih ženskih osoba koje su imale tegoba sa prostatom, a bilo je i fenomena da je pacijent muško, a trudan!

Ušao sam u čekaonicu koja je bila lijepo dizajnirana sa zidovima obojenim u lijepe pastelne boje, koje su odmarale oči.  Na zidovima su bili obješeni televizori koji su služili za popunu vremena čekajući vaš red.

Prijavio sam se na recepciji i mašina mi je odštampala broj za čekanje. To je jedan ”genijalan” izum, koji je dohakao onom našem primitvnom ulasku preko reda u našim čekaonicama, po sistemu; ”Jarane samo da nešto pitam doktora, matere mi”.

Vjerovatno nije pitao doktora ”Koliko je sati?”, jer kada bi udji taj primitivac ne bi izlazio dugo vremena.

Ulaskom u punu ambulantu već sa vrata ste gledali i nastojali da upamtite face, koje su bile prije vas. Svi oni koji dolazili poslije vas, izgledali su vam sumnjivo i podmuklo kao da žele udju preko reda, a prije vas! Vi ste bili budni i kao na straži gledali ste da neko ne ide preko reda.

Generalno, mi Balkanci, smo uvijek imali predrasude i opsesiju da neko uvijek želi ući preko reda. Ali da je to imalo i neku osnovu najbolje potvrdjuje, da se vrlo često dešavalo da neki ”šupak” (primitivac)  se primakne vratima ordinacije pa izbaci onu,gore spomenutu  legendarnu rečenicu : ” Jarane samo nešto da pitam doktora…..”.

Kao pripadnici maštovitih ( i sumnjičavih) naroda, mnogi su širili tračeve da doktor ima i druga vrata pozadi na koja ulaze nosioci raznih štafeta ili ”mitologije” kako se to zvalo u raji. Vremena su bila kokuzna, pa nije niko spominjao druga materijalna dobra.

Ovdje to ne funkcioniše, jer na zidu čekaonice ima ”digitalni semafor” na kojem piše koji je broj kod doktora. Na taj način možete se opustiti jer bar teoretski (opet balkanske predrasude) nema ”uvaljivanja” preko reda.  Šta više, lakše se diše, jer ne morate pamtiti face koje su došle prije vas.

Ovde nema ”upitnih”, tj, oni koji imaju nešto da pitaju doktora, a ako su slučajno i radoznali onda mogu da postave pitanje na recepciji  ambulante.

A narod  k’o narod, kao i svakoj ambulanti na zemaljskoj kugli sjedi u čekaonici, bolestan kašlje, stenje, puše, prdi, smrdi, jer samo je bolest zajednička imenica za cijelo čovječanstvo! Ona napada jednako sve ljude bez obzira da li su bogati ili siromašni, ili gdje žive i koja je politička elita na vlasti!

Medjutim ako bolest jednako napada i ”guzonje” i ” kokuze”, to ne znači da nema pokušaja da se socijalne razlike u lovi ne primjene za nejednaku njegu bolesnih. U nova vremena u mnogim naprednim državama se zagovara medicina u dvije (ili više) brzina.  O ovom se drže elaborati i politički govori,a ja to jednostavno kažem po onoj staroj kafanskoj izreci ”Koliko para, toliko muzike!”.

Ponekad, ja napravim šaljivi komentar, pa zamislim kako bi ta medicina u dvije brzine, u svijetu moje mašte funkcionisala;  Dva pacijenta, lovator i kokuz, treba da prime anesteziju prije operacije.

Bogatog pacijenta uspavljuje doktor anesteziolog modernom anestezijom, dok kokuzu da ga uspavaju osoblje pjeva : ” Huji, baji, mali koka (kokuz) paji…..”

Koliko para, toliko muzike! Možda nije humano, ali je profitabilno!

Ovo je bila naravno samo šala, ali je bilo stvarno da su se svi pacijenti u čekaonici udaljili na ”puškomet” od mene. Možda su se bojali da sam bolestan od neke teške zarazne bolesti, SIDE i da to ne predje na njih.

Sjedio sam u čošku kao siroče, a već je lagano počinjao i da me hvata strah za moje uši!

18 februar 2012 autor Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply