DAN KADA JE OTIŠAO HASE!

MIRZA HASANEFENDIĆ

DAN KADA JE OTIŠAO HASE

Fudbalska gromada i socijalna ”institucija”!

 

Nekako ovih dana, ravno prije dvadeset sedam godina naš grad je zauvijek napustio legendarni Sarajlija Asim Ferhatović Hase. Otišao je tamo odakle se niko ne vraća ili kao to vjernici imaju običaj reči, u neki bolji svijet!

Zadnji ispraćaj je bio veličanstven i došle su hiljade ljudi iz cijele Jugoslavije, a bile su pristune i stotine navijača ”kantičara” tj.  navijača Želje, jer Hase je bio osoba kojeg su svi voljeli pa čak i najžešči ”kantičari”.

Sjećam se jedne utakmice Sarajevo-Željo, u kojoj jedan igrač Želje grubo ”pokupio” Haseta, a cijeli stadion pa čak i kantičari su zviždali i psovali protiv te grubosti.

Svaki grad, kada priča svoju istoriju i slavne prošle dane spominje svoje velike ličnosti, a Hase je obilježio jedno drago vrijeme, fudbalskom igrom i socijalnom brigom za siromašne sugradjane.

Ova priča počinje malo neobično, jer prvo želi istači ogromnu hasetovu humanost i socijalnu veličinu, veliku poput bosanskih planina. Ljudi danas pričaju o pojedinim bogatim ljudima filantropima, a koji odvajaju dio svojih para da bi pomogli gladnim i siromašnim.

Njihova prethodnica u Sarajevu, taj veliki filantrop ili po sarajevski rečeno hadžija (nije vjerski pojam) u srcu i duši, bio je Hase. On je provodio svoje cijeli život u čaršiji i znao je sve o njoj, a nije okretao glavu da ne vidi siromašne, koji su često imali više djece nego para. Kada bi dodji hladna sarajevska zima , on bi otiđi u ”Ogrijev” na Kovačima, gdje je bilo veliko skladište čumura i tu bi uplati na blagajni nekoliko tona čumura i drva, dajući adresu na kojoj trebe isporučiti, tražeći od blagajnika da ni ”za živi glavu” ne da ime onoga koje to platio.

Kada bi kamion došao pred vrata, familija se ibretila tom ”božijem” daru, a buljuk djece bi sa komšijama unosio čumur u šupu. Kada bi očevi, ”tajnim kanalima” saznali da je taj dobročinitelj Hase, oni bi dodji u čevapđinicu da mu se zahvale, on bi samo rekao : ” Neka se djeca ugriju da im nije zima!”.

Pričao mi legendarni sarajevski fudbaler, čevapdžija i taksista rah. Pipa (umrije mlad neka mu je smiraj duše vječni) da ga ja Hase slao oko prvog u granap, da kupi fasungu za siromašne i da punu korpu odnese na tu i tu adresu. Znao je Hase kada bi prodji čaršijom, pa vidi da ljudi prose, odvedi ih u čevapdžinicu i dadni im lično i besplatno, a diskretno, ne praveći reklamu, ćevape i pljeskavice tek skinute sa roštilja.

O njegovim dobrim djelima moglo bi se još mnogo pisati, ali treba i spomenuti njegovu fudbalsku karijeru u kojoj je postigao zvjezadne visine na jugoslavenskom fudbalskom nebu.

Nije postigao istu tu slavu u Evropi, prije svega ”zahvaljujući” raznim selektorima Jugo reprezentacije, koji ga nisu pozivali u državnu selekciju, sa isprikom da po njima ” Hase puno dribla i dugo drži loptu kod sebe”.

Jedan od tih selektora postao je kasnije trener jednog kluba, pa mu se Hase malo ”narugao” na utakmici protiv njegovih pulena. Uzeo je loptu na centru, predriblovao kompletnu odbranu, na kraju i golmana, došao do gol linije i na njoj ostavio loptu (nije šutno u gol) rekavši (kasnije) čuvenu poruku treneru

: Vidio si da sam mogao, ali nisam htjeo!”.

Bio je majstor driblinga i znao je poredati cijelu protivničku odbranu, koja nije bila u stanju da mu uzme loptu. Iz toga perioda proističe i legendarna ”provala” čuvenog radio komentatora Mirka Kamenjaševića koji reče u radio valove: ”Dok Hase dribla i dok mu ne uzmu loptu slušajte muziku iz našeg studija”.

U svakoj fudbalskoj ekipi ima jedna ”uloga” a koju nijedan pravi majstor fudbala ne voli da igra. To je tzv, ”flaster” , igrač koji se prilijepi za glavnog protivničkog igrača i ne odvajajući se od njega ni sekunde. Većinom ovo su grubi i ne rijetko ”prljavi” igrači koji ne biraju sredstva da zaustave majstore fudbala. Hase je bio često njihova žrtva i njegove noge su bile pune ožiljaka ili drugačije rečeno nožnih autograma flastera (jednom neko reče nogograma)

Hase ie ostajao miran i  nije se dao isprovocirati, ” ne odgovarajući” laktom, koljenom i sličnim metodama, bio je i ostao uvijek džentleman u kopačkama. Jednom prilikom u Vatrogasnom domu na Vratniku, gdje ja Hase igrao često (i dobro) šah, ispričao je kako mu u sjećanju ostao posebno neki ”flaster” Ristić igrač beogradskog Radničkog, koji nije napravio nijedan faul, ali se tako prilijepio uz njega da mu je bukvalno puh’o u vrat. U neko doba, Hase odluči da napravi šalu, pa izadje na atletsku stazu i ode do klupa da se napije vode. Njegov flaster Ristić ga je nastavio pratiti i na stazi sve do klupe. Hase reče shvatio sam da je on bukvalno shvatio svoju ulogu, ali nije bio grub i igrao je vrlo korektno!

Hase je jednog dana otišao u Tursku (Fenerbakče), ali nije mogao bez Sarajeva. Jednom ga zvao sekretar FK Sarajevo, Budo Vuković, i rekao mu da Sarajevo nema dobrih igrača za naredni vječni gradski derbi. Hase je napravio, možda jedinstven slučaj u fudbalskoj istoriji, položio je novčanu garanciju Fenerbakčeu i dobio ispisnicu na petnaest dana i odmah krenuo u Sarajevo, gdje se odmah registrovao za FK Sarajevo.

Bila je to utakmica o kojoj če se pričati kasnije godinama. Hase je igrao u punom sjaju i u jednom momentu prešao svu odbranu Želje, postigao gol i u oduševljenu se ”zakačio” za mrežu gola. Posljedica ovoga je bila, da je stativa (vjerovatno dotrajala) pukla na dva dijela.

Kasnije je kružila pretjerana priča kako je Hase slomio svojim šutom stativu u Dolini Ćupova, popraćena nizom duhovitih komentara sa obje navijačke strane!

Hase bio i ostao uvijek gospodin. Volio je šah i dobro ga je igrao. Početkom sedamdesetih godina u gradu je gostovao najbolji šahista svijeta u tom periodu Bobi Fišer. Na platou Skenderije (na otovrenom) bila je organizovana simultanka sa dvadesetak igrača. Igrali su najbolji sarajevski šahisti, a bio je i pozvan i Hase da učestvuje. Bio sam lično prisutan kao ”kibicer” i vidio sam da su se mnogi dobri šahisti okupili oko hasetovog stola. Pokušavali su da mu daju svajete kada se Fišer udalji od stola, ali ih je Hase dostjanstveno zamolio da mu ne pomažu i da gledaju partiju otmeno i u tišini. Hase je uspio završiti partiju sa remijem, a Bobi Fišer mu je lično pružio ruku i čestitao na pokazanom šahovskom znanju!

Za kraj ovog sjećanja, da se ne zaboravi da je Hase napravio još jednu veliku stvar za sam grad. On je otvorio prvu uglednu Čevapdžinicu u gradu, koja će kasnije postati kao jedna mala mesna industrija, a kvalitet njegovih ćevapa i priče o njegovoj ljudskoj i igračkoj veličini postaće ”zaštitni” znak grada.

Mnogi turisti i poslovni ljudi iz cijele SFRJ po dolasku u grad, izražavali su želju da odu na ćevape kod Ferhatovića!

Januar 2014 napisao Mirza Hasanefendić

 

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply