ŠALJIVA NADREALISTIČKA PRIČA ”TRAMVAJ ZVANI ČEŽNJA….”

MIRZA HASANEFENDIĆ

TRAMVAJ ZVANI ČEŽNJA….  

Džeparenje je ekonomija, a ne nacionalni popis!

Proljeće je stiglo u moju novu domovinu. Budim se i gledam kroz prozor. Živim pored lijepog jezera, gledam divnu prirodu i čujem veseli cvrkut ptica sa obližnjeg drveća.

Sve je lijepo, ali meni nešto fali kao neka čeznja i tiha patnja. Odrastao sam pored tramvajske pruge na obali u gradu moje vječne ljubavi. Budio sam se sa onim tramvajskim cin-cin, a koje mi tako sada fali. Ponekad sanjam da se vozim još u istom tramvaju, a on pun meni dragih likova koji su činili moj život lijepim i sretnim, a mnogi od  njih otišli na put sa kojeg se niko ne vraća.

Imam mnogo toga, ali mi fali to ”cin-cin” kao jedna vječita čeznja!

Tramvaj je mozda najveća potvrda da je moje Sarajevo bilo Evropa, prije nego većina ovih što se danas zovu Evropa.

Današnji tramvaj i tramvaj mog djetinjstva se mnogo razlikuju. Nekada su to bili uskotračni i mnogo manji tramvaji. Oni su isli od Baščarsije kroz Titovu ulicu u oba smjera do stare željezničke stanice, koja je bila sa druge strane ulice kod današnjeg hotel Bristola.

Tramvaj koji prolazi ispred moje kuće na obali, nosio je broj tri i išao je na relaciji Skenderija- Vijećnica (i nazad). Imao je vučno vozilo i prikolicu, koja je ljeti bila otvorena kompletno, ko jedna primitivna verzija tramvaj-kabrioleta.

O tramvaju bolje pričaju istoričari nego ja, ali ja volim život u tramvaju i o tome želim ovde pisati, odnosno u ljudima koje su se vozili u tim tramvajima i njhovim sudbinama.

Od kada postoji tramvaj, postoje i džeparosi, koji su ”bunarili” i onda, a ”bunare” i dan-danas sve redom bez obzira na ”dres”  koji žrtva nosi.

Danas su neka druga vremena, pa ljudi (dresova svih boja) mnogo drže do nacije. Tako su skoro jednog izbunarili u tramvaju, a on se žalio nekom džeparosu kojeg je poznavao, pa mu kaže: ” Pa što bolan mene, ja sam čo’jek musliman?”. A džeparos njemu odgovara :” Jarane, džeparenje je ekonomija, a ne nacionalni popis!”.

U moje doba se više držalo do ugleda pa sam im’o jednog jarana koji je uvijek tražio od oca koju ”banku” (novčanicu od 10 dinara) kad se vozio tramvajem, govoreći ocu: ” To je da sačuvam obraz familije. Zamisli da džeparos pokuša da me izbunari, a ja nemam ni kinte, sta ce čo’jek mislit o nama? Ja fukare…!“

Do ugleda (ili ”nâmâ”) posebno su držali stari ljudi. Tako jednom prilikom dvojica ”reva” tražili da pokaže kartu jednom starom dedi. Dedo se pravi gluh i ništa kobajagi ne razumije!

Dodijalo to naklapanje jednom od revizora, pa kaže kolegi:”Ma pusti ga neka se djaba vozi, vidiš da je to neka teška sirotinja!”.

Na ove riječi deda skoči k’o oparen, pa dreknu: ” Koje sirotinja, jebo Vam pas mater? Daj mi sedam karata, da vidiš ko je sirotinja. Plaćam kartu i za tebe, fukaro jedna!”

Da se tada držalo do obraza, potvrdjuje i naredna priča.

Reve tražile kartu od jednog malo starijeg (rasijanog) čo’jeka kartu, a on vadi mjesečnu kartu sa slikom, pa im  kaže: ”Evo Vam, al’ da mi je vratite nije moja. Moram ja nju vratiti mom komšiji, ja sam pošten co’jek i  ja puno držim do obraza!”

Neki prigradski domaćini su u stara vremena imali strah od tramvaja. Bio je jedan, koji bi svaki put pogledaj imali na ”kilometar” tramvaj, pa kada vidi da nema a on poput sprintera pretrči na drugu stranu ulice. Pitali ga ljudi sto je toliko plašljiv, a on kaze ”Nisam ja hajvan, pa da me zgazi trajvan!”

Na pazarni dan, sišao u grad domaćin  iz prigradskog sela. Kada je sve obavio krenuo kući, pa sjeo u tramvaj. Vozo se on tako nekoliko krugova, pa ga ”snimio” tramvajdžija. Zabrinut ga pita, je li sve u redu, a domaćin kaze: ”Samo ti vozi majstore, kada dodje mje selo i moja kuca, ja ću tebi reči da zaustaviš! Ne sekiraj se ti ništa majstore, poznaću ja moju kuću!”

Tramvajem su se vozili i ljudi koji su dolazili u posjetu kod familije. Tako jedan doš’o iz jednog brdsko-planinskog kraja, bivše nam zajedničke domovine, u kojem se, kako legenda kaže, pile i crv pozdravljaju junački; Crv kaže ”Zdravo tebi sokole sivi!”a pile odgovara ”Zdravo tebi zmijo ljuta!”.

Ušao on u tramvaj u ”špici” tj. kada su tramvaji prepuni. Svijet se gura i gužva je velika. Trpi on sve to junački, ali ga nervira ona avetinja kondukter, koji malo,  malo pa se dere iz svog boksa. ” Molim Vas, pomjerajte se prema zadnjim vratima!”.

”Junačini” dodijalo, pa on dreknu iz sveg glasa kondukteru: ”Muči, avetinjo! Jesam li ja tebi plati’o kartu da se vozim oli da pješaćim!”

Ovo je bila nadrealistička priča malo o tramvaju, a mnogo više o šaljivom i kreativnom duhu Sarajlija. Naravno da je priča manjim dijelom istinita a drugim dijelom ”genetički” modifikovana, sa željom da se čitalac nasmije i opusti u trenucima čitanja.

Priča nema arhivsko-dokumentarnih pretenzija i proizvod je autorove kreativne mašte!

21 februar 2012 autor Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply