MAŠTOVITA PRIČA ”PARTAJA JE IMAO SVE,…..OSIM ŠKOLSKOG DRUGA” (NASTAVAK 2.)

MIRZA HASANEFENDIC

MAŠTOVITA PRIČA  ”PARTAJA JE IMAO SVE,…..OSIM ŠKOLSKOG DRUGA”

NASTAVAK 2.

Priča o prilagodljivosti balkanskog mentaliteta vremenu i okolnostima!

Poslije onoga rata, pojavili su se mnogi borci čiji je kredibilitet bio najmanje sumnjiv. Uz pomoć ”profesonalnih” svjedoka oni su dokazivali da su bili medju prvim koji su se ”prihvatili puške”.

Naravno da je medju i Partajama bilo takvih prvoboraca. Kažu pitali nekog svjedoka Partaju da li on može da potvrdi za nekog zemljaka da se ”prihvatio puške”, a on kaže : ” Bezbeli da mogu, pucalo se puno tih dana u našem kraju pa je i ovdje  prisutni opalio garant koji metak!”.

Ponekada je malo falilo Partaji da dobije boračku penziju. Tako pričao jedan Partaja odnekle sa Durmitora kako mu je malo falilo da dobije boračku penziju.

” Ja  ti moj čoče, krenuo u Beograd. Vidim rat se završio, pa k’o velim, kada Nijemci odu biće slobodnih stanova, pa da i ja jedan oslobodim za svoju familiju. Doš’o ti ja ne beogradsku stanicu, kada nakav momak nosa novine pod pazuhom i dere se ”Borba, Borba,…!”  Vidjoh ja moj jado, da rat još nije završen, pa rekoh da se malo sklonim u Sarajevo.

Poslije dva-tri dana ja stigoh u Sarajevo, kada tamo na stanici neki momak nosa novine pod pazuhom i dere se: ” Oslobodjenje, Oslobodjenje….”. Ja u sebi rekoh ” Avetinjo jedna, što ne osta dva-tri dana u Beogradu, sada bih imao boračku penziju. Tako ti ja izgubih boračku penziju u dva-tri dana, jado moj!”

Kao zdrava proleterska klasa drug Partaja je volio crvenu boju i za njega su sve druge boje bile reakcionarne. Mnogo godina kasnije kada jednog dana komunizam ode, a on dodje ”sebi”  i otkupi, za certifikate sumnjivog kredibiliteta, bivši društveni stan Partaja će se ”genetički” modifikovati.

Sada kao vlasnik privatnog velikog stana (koji je dobio kao drustveni od bivšeg političkog sistema) Partaja će ”otkrit” neodoljivu privlačnost raznih boja iz duginog spektra!

Medjutim, u to davna vremena partaja je bio vatreni pristalica crvene boje, pa je partija na vlasti volila druga Partaju, a drug Partaja je volio partiju na vlasti!

Za svaki prvi maj, drug Partaja i ostali drugovi Partaje išle su kolektivno na uranak na vrelo Bosne. U povodu praznika rada okretala su se jagnjad i pjevale revolucionarne pjesme. Drug Partaja je najviše volio onu njegovu, tipa ”đe me nađe”, koja je prijetila trulom kapitalizmu;

Amerika i Engleska

Biće zemlja proleterska!

U mojoj današnjoj verziji, a iz ove kanadske zime, ta pjesma meni zvuči ”nešto” drugačije pa mi se tako pričinjava da neki hor meni poznatih i dragih likova, pjeva elegično i sjetno:

Kanada, Amerika i Australija

Postale su zemlje Sarajlija!

Partaja je uvijek imao odgovor za svakog i za svaku priliku. Jednostavno rečeno, on je bio čovjek za sva vremena i za sve socio-političke sisteme.

Godina 1948 je bila vododjelnica u našim odnosim sa komunističkim svijetom pod ruskom dominacijom. Bilo je jasno da je Tito odlučio da vodi  svoju nezavisnu i samostalnu politiku.

Pričalo se da su Partaje ( u  većini) na partijskom sastanku dobili pismo od druga Tita da se raskida sa drugom Staljinom i da isti nije više naš drug, nego dušman.

Bio je to sudar divova i iskustvo je govorilo Partaji da ne treba trčati pred rudu, odnosno ne treba donositi ishitrene odluke. Bio je to sudar divova i odlučiti se prije vremena za jednu stranu moglo bi biti kobno za budućnost Partaje. Trebalo je kupiti vrijeme da se donese odluka, ali je CK tražio kristalno jasan i brz odgovor od te partijske jedinice!

Ostaće zapisano u istoriji, da su Partaje presavile papir i poslali slijedeću poruku; ” Druže Tito šalji drugo pismo, ovo baš razumjeli nismo”!

Kada je bilo jasno, bar što se tiče naše strane, da je Staljin izgubio bitku, drugovi Partaje su ”dobro” razumjeli pismo i sve je opet bilo kao i ranije!

Buniti se otvoreno protiv naseljavanja Partaja nije bili uputno, jer je većina Partaja bila vezana genetski za tajnu službu OZNA, a kako legenda kaže OZNA kad-tas sve dozna.

Partaja je imao sustanarsko pravo neograničenog trajanja na stan, imao je zemljaka na položaju, imao je rođaka u policiji, tetka u opštini, ….jedino što Parataja nije imao bio je školski drug. Naime većina Partaja nije volila mnogo ići u školu ni u rodnom kraju, a ni u Sarajevu jer su oni svoje životne uspjehe bazirali na drugim vrijednostim i zemljacima.

Ustvari neke Partaje ( naravno i drugi) su išle, da nadoknade propušteno školovanje, u večernje škole, ali je to ostajalo samo u familiji. Ja još nisam sreo čovjeka da se hvali  za svog druga iz vecernje skole, pa govori : ” Znam ja njega dobro, to je moj drug iz večernje škole, išli smo mi zajedno u večernju!”.

U večernje škole išla je neprirodna smješa učenika, mladi koji su napustili regularnu školu iz razno-raznih razloga i oni stariji kojima je trebalo ”ćage” (diploma) da ostanu na svom poslu.

Tu su se dešavale smiješne stvari. Tako se jedan novodošli Sarajlija stalno hvalio, kako je on bio učesnik pokreta otpora u Sarajevu za vrijeme rata. To je bilo sumnjivog krebiliteta, jer se pričalo da je u Sarajevo šljeg’o prošle godine, a i naglasak mu je bio malo neobičan za sarajevske ulice.

To hvalisanje dodijalo profesoru istoriju, pa ga jednom podigao, postavljajuci mu pitanje : ”Kako je bilo ime najslavnijeg nosioca pokreta otpora fašizmu u Sarajevu?”   On šuti, ni mukajet. Tako šuti par minuta, profesor počeo gubiti strpljenje, pa on odgovara: ” Vladimir Perić”; misleći na legendarnog Valtera.

Odmah poslije ovih riječi, na profesorovo zaprepaštenje, isti učenik sjede. Profesor sav zbunjen ga pita što je sjeo, a on mrtav  hladan kaže: ”Profesore, ja sam mislio da ste vi prozvali drugog učenika!”.

Za razliku od Partaja, Sarajije su imale puno školskih drugova od kojih su neki bili dobro plasirani u društvu, a koji su se često pravili da su zaboravili svoje stare školske drugove, da isti od njih ne bi tražili neku uslugu. Oni su bili spremni prije učiniti uslugu nekom sa strane, nego svom školskom drugu.

To je bilo u onoj državi, tako je u današnjoj, a bogami je slično i u inostrantvu, gdje žive mnogobrojne Sarajlije, ali se slabo medjusobno paze.

Kako je kod drugih, to neznam i nije moje da se ”kvartam”!

Na taj način priča o sarajevskom jaranluku i uzajamnom pomaganju, ostaje sve više u virtuelnom domenu!

Nastavak slijedi……

3 mart 2012   autor Mirza Hasanefendic

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply