UMRO MI JE JOSE!

Na godišnjicu smrti  ”običnog”, svima poznatog, Sarajlije Pajević Seje!

Mašo Užičanin: Umro mi je Jose!

UMIRU I ‘’MALI’’, SASVIM OBIČNI, A NAMA VAŽNI LJUDI!

Pokušavam već godinama da redovno pratim smrtovnice u Oslobodjenju. Pratim kako se raja polakao ali sigurno ‘’obiru’’, kako je to znala reči moja rahmetli mati. Odlazili su prvo naše bake i djedovi, pa polako, jedan po jedan i naši roditelji. Otišao nam je Stari, za kojeg nikako nismo znali šta ćemo i kako ćemo kad ga nestane. I pokazalo se da je to što nismo znali kako ćemo bilo veoma loše jer neki su izgleda znali. U nekom tragičnom dogadjaju ili opaćinom neke ružne boleščure istrgnuti su iz naših života i neki naši drugovi, poznanici i prijatelji, prerano umrla generacija. Otišli su i velikani, poznate javne ličnosti, književnici, slikari, heroji, političari. I prve stranice novina su pokazivale njihove slike, izvještaje sa komemoracija, govore. najčešče samo jedan ili dva dana, e da bi i oni, onako poznati i veliki, polako odlazili u zaborav, osim za njihove familije i najbliže prijatelje.

A onda je došao još jedan, ovaj puta neočekivan i za civile najbrutalniji rat u kojem su masovno odlazili i stari i mladi, i djeca čak , mladost je nestajala! Obiralo se Sarajevo naglo i naprasno , a da čak nisi mogao pratiti ni ko je, niti kako je otišao. Pa su tako mnogi, koje smo poznavali i sretali možda zauvjek nestali iz naših života, a da ni dan danas ne znamo jesu li baš otišli tamo gdje vjernici kažu da je bolji svijet, ili tamo gdje današnja dijaspora govori, da je bolje, ali nije ljepše.

A onda su došla i ta ‘’bolja vremena’’, pa smo počeli pratiti Internet izdanja naših novina, razne forume i blogove, pa saznavati gdje je neko od poznatih umro, a ponekad i gdje ko živi. Doživjeh tako da vidim kako se obire i generacija neposredno prije moje, a onda, u posljednjih nekoliko godina, neminovno kao nadolazeća plima, i moja. I sada, kada je u Sarajevu sve manje onih s kojima smo rasli i družili se, pa onda u panici, kao što gledamo hoćemo li vidjeti poznato lice na Ferhadiji ili u Evropi, prepoznajemo tako i poznata lica na onim zadnjim stranicama novina. I koliko god nam je drago kad nekog prepoznamo na ulici, pa klimnemo glavom poznatom licu čak i ako se nikada ranije nismo pozdravljali, toliko isto žalimo kada vidimo da odlaze. Fascinira me saznanje koliko su mi se u sjećanje urezali i u životu značili takozvani ‘’obični’’, ‘’mali’’ ljudi o kojima sam malo ili ništa znao.

Danas evo, htio ne htio, moram  pisati o mom Seji, Jose-u, o kojem toliko malo znam da ne znam ni šta bih zapravo o njemu napisao. A Sejo je umro i ja zbog toga veoma  žalim. I Sejo je bio poznat mnogima iako je bio jedan obični ‘’mali’’ sarajevski čovjek. Vidim iz Oslobodjenja da je umro i vidim da se je prezivao Pajević. Jedna je smrtovnica od komšija, druga od prijatelja, objavljene nakon sahrane. Nisam, nažalost, vidio prvu smrtovnicu i obavjest o samoj smrti, dženazi i familiji, tako da ne znam ni gdje je ukopan, ni da li je imao koga od familije. Sejo je nekada radio u Energoinvestu u Lukavici, u najboljoj, najljepšoj i najdražoj fabrici na svijetu gdje sam i ja počeo raditi kao pripravnik početkom 70-tih. Odmah smo se počeli pozdravljati, a mislim da je bio Vratničanin, pa me je valjda poznavao s Kovača i kasnije, kao košarkaša. Ono standardno: ‘’Vozdra Šoma – vozdra Jose’’. Kasnije se je razbolio od neke čudne bolesti za koju ga nisam nikada pitao šta je. Odmahivao je nekontrolisano rukama, pljuckao, izbacivao ponekad čudne glasove. Bolest je išla na gore i gore, ali Sejo nije propuštao da izadje u Čaršiju, prodje Ferhadijom i ode na pijacu kod Markala. Nešto mu se je desilo i sa okom, pa je očigledno izgubio i vid na to jedno oko. I znam da je poznavao i pozdravljao mnogo ljudi. Raja! Nikad nije propuštao da se samnom pozdravi, upita za familiju, za posao, pa ono standardno pitanje za dijasporu: ‘’kad-si-doš’o-kad- ideš-kad-češ-opet’’. I naravno, nije propuštao da se požali na ‘’ove sadašnje’’, na vlast, lopovluk, siromaštvo ‘’. Vozdra Šoma, vozdra Jose. Ma fališe mi Jose, puno! I neće mi Sarajevo bez njega biti isto kao prije! Rahmet i smiraj tvojoj duši, moj dragi Sejo, druže moj sa ulice.

(foto Džemo Mahmutagić preuzeto sa Dovlanet)

 

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply