STONI TENIS IZA REŠETAKA!

D I M O  B I L I Ć – STONI TENIS IZA RESETAKA

Pripremio: Zvonko Miličević, Beč

Zahvaljujući dugim razgovorima sa Dimom Bilićem, reportaži u berlinskim novinama „Berliner Morgenpost“, privatnoj kolekciji zapisa u raznim biltenima te mnogobrojnim  priznanjima  sa takmičenja po svijetskim metropolama nastao  je ovaj tekst.

Dimo Bilić živi u Berlinu od 1973 godine, ali svake godine u maju doputuje u Sarajevo.

Reportaža u nastavku namjenjena je čitaocima bloga, bivšim sportistima rasutim po cijelom svijetu kao i dragim Sarajlijama.

STONI TENIS IZA REŠETAKA

Već 2o godina u zatvoru (JVA-Tegel) u Berlinu egzistira stono-teniska ekipa, koja igra u normalnoj berlinskoj ligi, što je „novum“ u njemačkom sportu.U svakoj utakmici lige ova ekipa ima „prednost“ domaćeg terena.

Skoro četiri godine ovu ekipu trenira naš čovjek, Sarajlija Dimitrije-Dimo Bilić, poznat starijim sportistima i sarajevskoj raji kao jedan od najboljih stonotenisera Bosne i Hecegovine.

Po dolasku u Berlin, davne 1973 godine igrao je za berlinsku Herthu u prvoj Bundesligi, a kasnije je bio osam godina šef-trener berlinskog stonoteniskog saveza i šest godina radio kao spoljni saradnik,  gost-predavač na berlinskom Slobodnom Univerzitetu (FU-Berlin).Redovno igra na svjetskim i evropskim prvenstvima za veterane.On je višestruki svjetski i evropski prvak i nosilac je devetnaest medalja sa ovih prvenstava, koja su od svijetske stonoteniske federacije ozvaničena i priznata.

Bio je član evropske stonoteniske reprezentacije za veterane, koja je gostovala i igrala četrnaest dana u Kini.Sastav ove ekipe bio je slijedeći: Dragutin Šurbek, Tibor Klampar, Claus Petersen i Dimo Bilić.

Za njegove rezultate, zasluge  i  doprinos u razvoju stonog tenisa u Berlinu dobio je dva najveća odličja berlinskog stonoteniskog saveza – srebrenu i zlatnu značku.

Dimo trenira zatvorenike, što je jedinstven slučaj u Njemačkoj, dva puta nedjeljno po četiri sata.On to radi dobrovoljno i besplatno!!

U više navrata poklonio je „svojim štićenicima“ rekete, loptice, dresove i jednog „robota“- mašinu koja izbacuje loptice i pomaže igračima da isprave pokrete i automatizuju udarce.U početku nije bilo lako.Pomalo je bio i skeptičan, jer nije znao kako će to sve da funkcioniše.Prvih par mjeseci u sali su bila i dva čuvara, a sada je uvijek sam sa njegovim igračima.“Konačno, ja radim u najbolje čuvanoj sportskoj sali u Njemackoj“ kaže u šali Dimo.

Zatvorenici, koji dolaze na trening, su pripremljeni i upoznati o uslovimana treninga i o sadržaju i ciljevima ovakve vrste sportskih aktivnosti.Da kažemo to je pravi „bonbon“ za svakog onoga koji ponajviše provodi dane, mjesece i godine u svojoj ćeliji.Ova „mješovita“ grupa je multi-kulti.Vijetnamci, rusi, poljaci, bivši jugosloveni, turci, egipćani, palestinci i pokoji njemac su veoma disciplinovani, ambiciozni i željni sporta i igre.“Prihvaćen sam veoma srdačno i ja sada rado idem na „moj posao“.

U zatvoru se organizuju najmanje dva turnira godišnje i tada dolaze i poznati igrači iz berlinskih klubova.U početku je bilo veoma teško nagovoriti ove sportiste da dodju i da igraju u zatvoru.Sada je to kod mnogih puno drukčije i većina želi ponovo da dodje da bi učestvovali na ovakvim turnirima.

O  ideji da se prihvati ovakve vrste dobrovoljnog rada Dimo govori:

“Na mojim prvim počecima bilo je dosta onih, naročito u berlinskim stonoteniskim krugovima, koji su pozdravlii tu moju aktivnost, a i onih koji su bili drugog mišljenja.Na moju sreću to je bio veoma mali broj.

U Njemačkoj je jako rasprostranjena ova vrsta pomoći ljudima

(E h r e n a m t – u prevodu „počasni rad“) u svim oblastima društvenih aktivnosti.

Motivi moga angažovanja su bili jasni:preuzimanje socijalnih odgovornosti i „altruizam“ (nesebičnost, ljubav prema drugome, spremnost na žrtvovanje svojih interesa za druge).To najbolje u svojoj knjizi „Der Sinn des Gebens“(Smisao davanja) objašnjava Stefan Klein, popularni njemački publicist i novinar.

Preko 7o.ooo ljudi živi u njemačkim zatvorima.Oni su zatvoreni, izolovani od vanjskog svijeta, gledaju nebo kroz rešetke.Po mom mišljenju i ovi ljudi trebaju pomoć da bi nakon izdržavanja kazne mogli voditi život pošteno i pristojno bez kriminalnih delikata.Nadam se da ja sa svojim radom, angažmanom, ljudskim osjećajem i idealizmom mogu bar malo pomoći u resocijalizaciji privremeno zatvorenih ljudi.

U mom životu, a naročito u Berlinu, moja porodica i ja smo prilično zadovoljni.Mi se ovdje osjećamo jako dobro.Ovo društvo nas je veoma korektno i ljudski prihvatilo, pa mogu da kažem da smo mi ovdje veoma cjenjeni.Zato sam odlučio da se bar jednim malim mojim doprinosom, dobrovoljnim radom  odužim gradu Berlinu za dobrotu, tolerantnost i različite mogućnosti razvijanja i življenja koje moja porodica i ja tokom čitavog boravka u pravom smislu riječi imamo.Osim toga ovaj dobrovoljni rad me jako ispunjava i  preovladava osjećaj da sam nešto dobro uradio.Ekipa koju u momentu treniram se nalazi na drugom mjestu tabele i ima mogućnost da se plasira u viši rang takmičenja.To je novooformljena momčad u sezoni 2o13/14.Četiri najbolja igrača, koje sam skoro tri godine trenirao, su nas napustila, nakon odležanih kazni.Svi u šali u zatvoru kažu da je to: „Sreća za njih, a nimalo dobro za vas gospodine Bilić!“

Sada radim intenzivno na tome da trenutna ekipa popravi svoj stonoteniski nivo i uspije da izbori kvalifikacije za viši rang takmičenja.“

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply