REALNO-NEREALNA PRIČA ” VEČERNJE ŠKOLE”

MIRZA HASANEFENDIĆ

REALNO-NEREALNA PRIČA    ” VEČERNJE ŠKOLE”

Kako brzo završti školu?

U našim sjećanjima često se vraćamao u prošlost pa spominjemo sa ponosom škole koje smo završili i posebno naše školske drugove. Mi o tome pričamo sa ponosom i puna srca, ali ima jedna škola čiji bivši učenici nikada ne spominju da su išli u tu školu, a svoje drugove iz te škole nikada ne spominju. Ta škola, iako je zakonski ravnopravana sa svim regularnim školama, ostaje kao neka vrsta diskretne tajne u familiji i o njoj se ne priča.

Jedna takava škola je postojala i u otmenoj sarajevskoj dami Prvoj gimnaziji i njene učenike sam sretao svako večer na njenim ulaznim vratima.

Kada bi zazvonio u 19h10 kraj šestog časa poslijepodnevne smjene, a to je bio i kraj redovne nastave za taj dan, izlazeći iz škole vidjao sam skupinu raznih likova koji su    školske klupe.

Bila je tu neobična skupina ljudskih likova i sudbina, koje je tu okupila ”viša sila” da provedu to veče zajedno.

Tu je bilo dosta starijih izboranih lica, čije su bore govorile o težini svakodnevnice, a bilo je i mladih čija je pojava imala pomalo i nasilničku crtu ponašanja. Bilo je tu  mladi ljudi (naših godina), od kojih sam neke i lično poznavao, koji su ranije provodili dane, umjesto u školi na nastavi, u okolo-školskim i van-nastavnim aktivnostima.

Nisu voljeli ići u školu, draže im je bilo provoditi vrijeme oko škole igrajući čize-blize,  lopte (fudbala), ajnca, pokera, prodavati lažna ljekarska opravdanja, a bilo je nekih i što su voljeli prosipati silu pred školom.

Naravno da su čitaoci prepoznali učenike, u raji zvane, večernje škole ili večernjaka u modernijoj verziji. Neki su u zezanciji u to doba to zvali i ”akšam škola”, a kako se to danas zove neznam jer sam dugo odsutan, a ima puno jezičkih promjena u novom dobu.

Medju tim ljudima, bilo je i osoba koji su se diskretno sklanjali u mračne čoskove, jer nisu bili radi da budu vidjeni u ambijentu večernje škole. To su bili neki ”vidjeniji” drugovi (iz raznih krajeva bivše nam države) koji su pravili lijepu političku karijeru, ali nisu imali školskog druga iz mladjih dana. Školskog druga nisu mogli ni imati jer nisu išli u školu kada je to trebalo, a partija na vlasti je tražila neke papire (kurseve ili večernje škole) da se to ispuni formalno.

U 19h25 zazvonilo bi zvono za početak nastave, za one koji su ”tražili” školskog druga, a kojeg bi odmah zaboravaljali ćim završe večernjak.  Ne treba ni spominjati da kada sretnu druga iz večernje u nekom društvu, oni su se pravili da ga ne poznaju.

Svaki se čovjek rado sjeća, pa i hvali, svojih školskih drugova! Ja lično nisam nikada sreo čovjeka da se sjeća druga iz večernjaka, a pogotovu da se hvali svojom večernjom školom.

Večernja škola je bila isto tako prilika našim dragim profesorima iz redovne škole da zarade koji dinar, jer profesorske plate nisu bile adekvatno plaćene prema njihovom pedagoškom radu.

Večernja škola je bila čudna i vještačka mješavina učenika, pa su dešavale tako stvari da učenici daju neobične odgovore na profesorska pitanja. Jednom profesor postavio pitanje starijem učenike,kakva je SFRJ po društveno-političkom sistemu, a on, pomješao istoriju i geografiju, pa kaže: ” Po drustevno-političkom sistemu Jugoslavija je pretežno brdsko-planinska!” (Izgleda glupo i smješno, ali ”možda(!)” ima neke ”poruke(!)” u tome)

Večernja škola se u mnogo ćemu razlikovala od redovne škole. Prije svega ta se škola plaćala, ne puno, ali se plaćala. Drugo škola je nudila je sjajne uslove ”talentovanim učenicima”, koji su mogli da završe dba razreda za jednu školsku godinu.

Dešavali su se fenomenalni ”obrti i transformacije” učenika, pa neki koji nisu mogli završiti jedan razred ni za dvije godine (dva put tropnuli (ponavljali)) u večernjoj su završavali dva školska razreda u jednoj školskoj godini!

Kada se brzo uči, prave se i propusti, pa se nekada dešavaju i smješne situacije u školi.

Brzo se uči, pa se brzo i zaboravlja!

Kažu da je profesor istorije podigao učenika, pa ga pita ko je bio najčuveniji sarajevski ilegalac u drugom svjetskom ratu.

On stoji ko kip i ništa ne odgovara. Dodijalo to profesoru pa, poslije par minuta, on odgovara glasno umjesto učenika: ” Vladimir Perić!” (misleći na legandarnog Valtera)

Na profesorovo zaprepaštenje učenik sjede odmah. Profesor ga pita što je sjeo, a on ozbiljno odgovara : ”Ja profesore mislio da ste vi prozvali drugog učenika!”

Danas je moderno vrijeme pa su škole u mojoj rodnoj domovini postale mnoge brže nego nekadašnje večernje škole. Prič’o mi jedan čo’jek da danas svako manje mjesto u BiH koje drži do sebe ima barem jedan fakultet, koji nudi studentima da ubrzano završe isti.

Medju rajom je popularna jedna šala koja kaže: Putuje autobus negdje po Balkanu i stao da se odmori za ručak. Šofer kaže putnicima: ” Evo nas u …… Imate dva sata vremena pa ko hoce može na miru da ruča, a ko hoće (i ko ima para) može na obližnjem fakultetu da završi prvu godinu!”

Naravno da je ovo bila izmišljenja šala i pretjerivanje, ali ima neka simbolike u priči o hiperinflaciji školskih institucija!

Iza ovog u zadnjem dijelu napisanog ne mogu stajati, jer danas ne živim na mjestu dogadjanja priče, pa ostavljam čitaocima da se sami odrede prema brzini školovanja u novonastalim društvenim uslovima!

9 mart 2012 autor Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply