MOJA RAJA SA ČOBANIJE

MIRZA HASANEFENDIĆ

MOJA RAJA SA ČOBANIJE

Omaž mojoj raji čobanijskoj!

Ovu priču pišem i poneku suzu brišem. Pišem o ljudima sa kojima sam pravi život živio, a neki od njih su otišli tamo odakle se niko ne vraća. Svim tim mojim jaranima koji su otišli tamo, želim vječiti pokoj, rahmet i smiraj duše kao što je vječan i tok naše Miljacke, koja hiljadama godina oplakuje našu čobanijsku obalu sa svoje lijeve strane.

Biti Sarajlija, značilo je pripadati nekoj raji, po mjestu rodjenja ili življenja. Ja sam imao privilegiju i sreću da sam pripadao raji sa Čobanije. Za one koji nisu ”baš” iz Sarajeva, treba reči da je Čobanija lijeva obale Miljacke, otprilike (po mojoj geografiji) izmedju mostova Drvenija i Skenderija.

Neki vole više reči Skenderija, valjda zbog asocijacija na riječ Čobanija, ali treba znati da je Čobanija jedan od najstarijih kvartova centra grada. Naziv Čobanija dolazi po nekom bogatom trgovcu po imenu Čobani, koji napravi davno prve kuće na mjestu ove priče.

Poslije se gradilo, pa su i moje generacije iz pedeset i neke ugradile svoju dušu i obogatile svojim učešćem taj pomalo magični prostor.

Inače, sama riječ RAJA etimološki nije baš nekog velikog otmenog porijekla. Vuče korijen iz turskog jezika i kako kažu označava onaj najobičniji narod, ponekad obogaćen pridjevima koji nisu vrlo pozitivni.

Za razliku od svog porijekla iz davnih vremena, u moje vrijeme riječ RAJA je izgovarana punih usta, topline i životne radosti. Pripadati neki raji, bilo je nešto!

Raja je imala sve ono što nemaju socio-politički sistemi. Svi svjetski politički sistemi pričaju o  jednakosti ljudi, solidarnosti, pravednoj raspodjeli i sličnim vrijednostima. Oni pričaju, ali toga nema, a u raji se nije pričalo o tome ali je bilo sve to prisutno kao trajna vrijednost.

Mogao si ti biti doktor, inžinjer, tehničar, radnik, činovnik, osoba bez posla, ali ti si to bio u svom poslovnom svijetu i u svojoj kući. U raji tih kategorizacija nije bilo i svi su bili samo Raja bez klasifikacije ljudi po obrazovanju ili po naciji. U tom smislu cijenila se samo pripadnost raji i poštovanju njenih moralnih vrijednosti.

Onaj koji nije poštovao vrijednosti raje dobijao je nadimak šupak. Šupak nije bio izbačen iz raje, ali je, prije svega ostalima, a i njemu samom bilo poručeno da nije ”baš” pravi čovjek koji je na cijeni u raji i da malo razmisli o svom ponašanju.

Kao i sve raje, tako je i čobanijska raja funkcionisala na sličnim principima, pa mogu sa ponosom reči sa ove vremenske distance da smo imali vrlo malo šupaka u raji.

U mislima se ponekada vraćam obali Miljacke pa mi pred oči izlaze dragi likovi moje prave raje; Foks, Cobra, Marka, Mišo, Kuko, Rizo, Mićo, Preda…i tako cijela galerija.

Za svako ime ima i poneka priča, a jedna od najpopularnijih osoba koji je ostavio traga u čobanijskom duhu bio je čuveni Drago brico.

Ranih sedamdesetih godina, na ćošku tadašnje Dobrovoljačke ulice i Tome Masarika, bio je ”ugledni” brijački salon Mujić. U salonu su bili samo dvojica zaposlenih; gazda Mujic i Drago, dvojica boema. Salon je bio skupljalište ”zgubidana” koji su tu provodili sate u ”zajebanciji”, a gazdi i majstor Dragi to nije uopšte smetalo, pa je bilo lijepih sjedeljki.

Jednom prilikom smo tako sjedili, piva (zelena) sarajevska, na stolu meze sudjuka i čajna tada se to nije tako strogo odvajalo, priča i šega do zuba. U neko doba utrča u salon, sav uzbudjen, jaran Braco pa kaže Dragi brici: ”Drago, brzo me obrij, imam sudar sa novom trebom!”

Usta Drago nevoljno, od ića i pića, pa uze britvu u ruke, da ga obrije. Vidi Braco, ruka malo drhti od ”sjedeljke”, prepade se pa kaže: ”Neka majstore sjedi ti sa rajom, a ja ću se obrijatio sam!”. Dragi ne bi mrsko pa se on vrati u društvo podobro zagrijano maliganima.

Braco se sam obrija, ustade i pita Dragu koliko košta brijanje. Drago reče cener, a Braco ostavi cenera na kasi i ode svojim putem.

Usta majstor Drago, uze onog cenera pa kaže : ”Ja šupka, ode a ne ostavi bakšiš majstoru!”

Cocko je bio student obližnjeg fakulteta političkih nauka i bio je čest gost kod Drage. Cocko je dobio nadimak zbog poveće glave, za koju nije bilo dovoljno velikog broja kape u radnjama, nego je morao praviti kapu po narudžbi kao unikatnu veličinu. Za tu kapu je trebalo mnogo materijala. Cocko je volio da svakog zajebava pa i Dragu, koji ga je samo čekao da mu uzvrati.

Jednom prilikom sjeo u stolicu Cocko pa naručuje šišanje Fen-kare, koje je u to doba bilo popularno. Majstor Drago ga obilazi, pa ge nešto zagleda, mjerka mu glavu, pa na kraju kaže: ” Moj Cole (tepa mu)  lako ćemo mi za Fen-kare, ali kako ćemo za plaćanje; je li po kvadratu ili na sat?”

Majstor Drago to reče, a prisutni ”zgubidani” se povaljaše od šege.

Nema više salona Mujić, nema više Drage brice ostala je samo uspomena na nešto lijepo i veselo što nam se dogadjalo tih godina.

”Strateško” mjesto skupljanja raje bila je i ”kafana” u raji zvana ”Stojčevac” uz daleko poznatiji restoran ”Dva ribara”.

Ovo nije bilo pravo ime kafane, nego su je raja tako nazvala jer u njoj nije bilo stolica, nego se samo stajalo pa su je zato prozvali Stojčevac (od stajanja). Lokal je držao neko od raje (nisam siguran, ali mislim da je to bio Bato) i kosmički je daleko bio od onog pravog Stojčevca kod Ilidže, omiljenog mjesta guzonja iz tog doba.

Nastavak slijedi…

4 april 2012 napisao Mirza Hasanefendić.

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply