U VEČERI RANE SASTALA SE DRUŽBA MERAKLIJA U GARAŽI PORED PUTA…

MIRZA HASANEFENDIĆ

BOSANSKI ZAPISI……VLASENIČKA HRONIKA

U VEČERI RANE SASTALA SE DRUŽBA MERAKLIJA U GARAŽI PORED PUTA…..

Kako je nekada trebalo ”malo” da se raduje životu i uživa u istom!

Godina je 1978! Tvornica Glinice ”Birač” Zvornik u završnoj fazi, a to nije samo fabrika, to je grad od desetak fabrika unutar iste!

Mene, kao tek diplomiranog inženjera i svježeg povratnika iz JNA poslaše iz Sarajeva (iz Energoinvesta) da budem rukovodilac ispitivanje i puštanja u rad Mjerno-regulacionme opreme na TG ”Birač”.

Veliki, preveliki, izazov za mlada čovjeka, ali ja sam pripadao generacijama koje su gradile domovinu i nisu se bojale izazova, pa se prihvatih posla!

Sa moja dva vrijedna i sposobna pomoćnika Vekić Antom i Mišom Tešanovićem, te uz pomoć lokalnih inženjera, tehničara i majstora ta  ”mission imposible” je završena i fabrika krenu u probni rad.

Bilo je to vrijeme investicija i punog razvoja društva, pa je bilo svega ; i para, i druženja,….jedan lijep period  života kada se imalo i lijepo živilo.

Kada se nije radilo išlo se svagdje,; od Banje Koviljače do Beograda samo za jedan noćni izlazak. Ja sam volio otići  ponekada za vrijeme slobodnih večeri do Vlasenice (45km ”uzvodno” od Zvornika), gdje sam znao provesti lijepu ljetnu noć u dvorištu jedne velike automehaničarske radnje, na izlazu iz Vlasenice prema Kladnju ?

Inače, Vlasenica je bila mala, ali lijepa čaršija dobrih ljudi, lijepih žena i djevojaka. Ljudi gostoprimljivi, dobronamjerni i bez zle namjere.

vlasenica

Gore spomenuta velika automehaničarska radnja, bila je vlasništvo Omera Hasanefendića zvanog Danga. Nije  zato što mi je bio rođak (umrije prošle godine u Tuzli, ratom prognan iz rodnog kraja), ali je bio veliki i dobar čovjek, a bio je smatran za najboljeg majstora u tom dijelu Bosne. Omer je bio  ”doktor”  za aute i kada bi vozilo uđi u njegovo dvorište, on bi već samo po zvuku motora odmah bezgriješno pravio dijagnozu za ”bolesni” motor!

Za razliku od  mnogih majstora, on nije nikada ”derao” mušterije, bio je skroman , a ne rijetko je nekim mušterijama naplačivao ”na poček” tj. kada budu ”pri šutu” da plate urađeni popravak auta.

Tih godina kabliranje u vlaseničkoj pošti su radili neke monteri iz zapadne Hercegovine, a njihov poslovođa imao je auto njemačke proizvodnje sa turbinskin motorom. Ja sam tada prvi put vidio i probao auto sa turbinom i imao sam utisak da može u dvije sekunde (?)  startovato od nule do 100 km. Auto je počelo ”kašljati” pa je isti poslovođa, zvani Lunja, zvao Sarajevo, Beograd, ali je sve to išlo teško.

Onda jednom prilikom, Omer se prihvati izazova, pa poče da radi oko  turbo motora, koji vjerovatno nije postojao u doba kada je on išao na zanat. Radišan i inteligentan radio je cijeli dan i pred večer je auto bio ”bez mane”, ”kao nov”.

Sa njim je ponekada u radnji, radio i njegov brat Ćaze koji jer bio jedan od najboljih jugoslavenskih brdskih automoblista u nacionalnoj klasi (850 ccm).

caze

Omer je bio vrlo aktivan u organizacionom timu, oko organizovanja kultnih moto trka za praznik oslobođenja Vlasenice ”10 augsta”, kada se u vlasenica okupljali vrhunski jugoslavenski moto-trkači, koji se dolazili u radnju kod Omera, na zadnju doradu motora ili samo da ga pozdrave.

Pored svog savršenog majstorstva oko auta, Danga  je bio čuven i kao veliki boem ili što bi se moglo reči meraklija i akšamlija.

Ona stara bosanska sevdalinka; ”Ah meraka u večeri  rane sasatale se družba akšamlija u šljiviku, pod beharli granom……!” u omerovoj radnji imale je svoju posebnu verziju i svoj merak.

Naime kada bi se pred kraja radnog dana radnja zatvori, ispred garaže bi provri kao u mravinjaku. Meraklije bi se počni skupljati u dvorištu pored garaže, izvadi bi se crni i masni (od jučerašnje sjedeljke) roštilj, koji bi se premaži lojem, napuni starim novinama i zapali vatra.  Ma to je bila najbolja dezinfekcija, koja je ubijala sve one male baje i ”životinjke”, pa od tako dezinfikovanog roštilja niko nije nikada dobio ni proljev, a o bolestima da in pomišljamo.

Baci bi se meso na roštilj, pusti muzika sa onog velikog džinovskog kasetofona i tako bi se sastala družba akšamlija u večeri rane u garaži pored puta. Sjedilo se, akšamlučilo se , sve polako sa merakom i bez ”hile”; družilo se, mezetilo polagano pilo (obično) pivo i rakija uz priču i pjesmu, a svako dobronamjerni prolaznik je bio dobro došao i pozvan na po jednu sa nogu.

Ne rijetko bi dođi i neko sa gitarom ili harmonikom pa je ugođaj bio tako kompletiran. Uvijek je bilo gostiju, a stalnu postavu su činili Omer Danga, Avdica Fric, Meho Župan i Dumbo. Oni su bili nerazdvojni jarani.

Ponekada bi cestom prođi cigani (tako su se u tom vremenu zvali Romi) sa instrumentima, koji bi svrati na ”sijelo” pa bi zasviraj onako i za dušu kako to samo oni znaju. Sjećam se bio je neki ”Dele” koji je vazda pretjerivao u svojoj hvali. Jednom prilikom pričao koliku je ribu upecao, pa htjede rukama da to pokaže. Znajući da će sada rastegnuti ruke od kraja do kraja , skoči neko i uhvati ga za šake, koje ostdoše jedva otovrene, a Dele, onako snalažljiv, reče (pokazujuži na malo otvorene šake): ”Samo su joj oči bile ovolike”!

Poslije kada zahladni, odlazilo bi se u obližnji hotel ”Panorama” gdje se nastavilo uz hotelsku muziku život provoditi i radovati se istom.

Tako se živilo u Vlasenici te sada već davne 1978, poslije su došla ”olovna vremena” i nije ništa bilo više kao što je nekada bilo!

April 2015 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.