RECENZIJA ……..”ČOVJEK S JUGA”

piše…..PETAR PECA POPOVIĆ

LJUBITI ZNAČI GUBITI

Samo onaj grad koji sa hiljadama žitelja zna da isprati svog pesmotvorca do večne kuće, može računati na razbacanu čeljad će ga uvek divno opevati. Danima se divim baladi u kojoj se ni jednom rečju ne spominje Sarajevo, a sva je satkana toponima i topline tog mesta. Kada prvi put čuh stih ili jecaj ”Bar još jednom Vilsonovim moram proći” sa kompilacijskog albuma Brane Likića ”Čovjek sa juga” stigla me ona pesma i istoimena zbirka velikog Izeta Sarajlića iz davne 1968. ispisuje tako on u ”Vilsonovom šetalištu”….
”Vilsonovo-naši Čistije prudi, naš Kej Volter ….sada svaki maturant tako reči u prilici da u garsonjeri, uz Baha ili uz Bitlse, sedi pored svoje Lolite. Mi smo to činili na Vilsonovom, u prisustvu milicije”…i završava: ” bilo je to davno.
Umesto memoara pisali smo svoje prve elegije …dok se sećam Vilsonove i mesečine, ja starim, ja starim, ja starim”.
Pošteno govoreći danas ovde malo kome nešto znači ime Brane Likića. Još manje duo sestre i brata koji će vremenom prerasti u grupu Rezonansa, zvanu ”akustičarsko Bijelo dugme” jer su članovi koristili stare instrumente, bosanski melos i violine. A omote je svima radio isti autor Dragan S. Stefanović. To se dešavalo godina sedamdesetih kad su se tamo mrestile retke ribe. Grupa je delovala u vreme ”Bijelog dugmeta” (74-79) snimila devet singl ploča i sedam albuma. Kroz postavu će proći veliki broj istaknutih muzičara. Posle dramatičnih devedesetih većina njih živi razbacana od Kanade do Australije preko Švedske, Bugarske, Engleske, Nemačke, Austrije do Hrvatske. Ima ih, doduše premalo i u Bosni.

brano likic
Zvanična adresa delovanja Brane Likića je Minhen. Međutim, ima ga i Pragu, rodnom Sarajevu, Semberiji, ponekad u Americi, ode i do Azije….Njegove migracije određuje muzika, ona ga vodi i nosi diljem sveta. U profesionalnim krugovima uživa poštovanje. Sarajevska legenda, koja upravo obeležava četiri decenije rada, osim što je osnivač grupe ”Rezonansa”, sa ”Baglama bendom”odškrinuće vrata ”Novom primitivzmu”, koji će doživeti eksploziju kroz delovanje Elvis J. Kurtovicha, Bombaj štampe, Crvene jabuke i Zabranjenog pušenja. Brano je bio i član prve postave ”Formule 4” i još nekoliko manje pozmatih bendova. Gitarista, aranžer, pesnik, tesktopisac, kompozitor, pevač i producent u ćijem su BLAP studiju osamdesetih godina najbolji, najtiražniji i najznačajniji pevači i grupe pravili ploče koje će sarajevskoj pop-rok sceni u okviru nekadašnje Jugoslavije dati večni sjaj, kao što su Kemal Monteno, Vajta, Davorin Popović, Merlin, Plavi orkestar, Bijelo dugme, Bombaj Štampa i mnogi drugi. Iza njega stoji producirano preko 500 albuma!
I onda, posle toliko godina, niotkuda, iz tišine i daljine zvučni memoari od 14 pesama za nas lomne koji znamo da iz ove kože srce neam kuda. O zajedničkom gnezdu, nastaloj samoći i tragu kad prođe vreme za sve nedovoljno probuđene da shvate koliko je juče zauvek prošlo. U dalekom gradu otvorio je škrinju gde čuva domovinu. Tamo gde kreću stotine vetrova tamo daleko od mora, gde je težak zrak bez jugovine to raditi nije lako. Tamo se može imati mnogo toga ali se živi lična tuga. Kao ukucan rđavi ekser u hrast parka koji iz daljine izgleda zavodljivo!
Tamo gdje istorija sa svojim treperavim sijalicama posrće duž tragova zajedničke prošlosti, Brano Likić pesmama rekonstruiše ono što je bilo i što nas je vezivalo. Svojim odjecima, melodijama i stihovima kao zažarenim bledilom nostalgije baca naknadnu svetlost na strasti bivših dana.

”Čovjek s juga” je ploča za one kojima mnoge reke odavno teku uzvodno. Za one kojima u lenjo nedeljno popodne kroz prste ume da krene da prašina drugačijih boja.
A takvi su ljudi s juga. Oni što ne bacaju stari kaput sa mirisima dubrovačkih kiša, cipele na čijim džonovima nisu izbrisani tragovi peska Ohrida, na čijim šeširima spavaju vihorni vetrovi Pohorja, u čijim glavama ozvanja mostarska kaldrma, kojima i dalje zelena Neretva dušu lako razdrma, a pogled sa Kalemegdana se završava na liniji beskraja. Poznaćete čoveka sa juga po načinu kako ga lako osvoji tuga i opije seta i po načinu kako mrvice svojih sećanja skuplja za noći bez sna.
Uspostavljajući ravnotežu između onog što kao ljudi nemamo pravo zaboraviti i malih ličnih uspomena, ponovo šetajući putevima dečačkih dana jedan mirni čovek juri komete padalice od stvarnosti i fikcije. Onda ih pretapa u dirljivo svedočenje o emocionalnom univerzumu svoje generacije.
Kroz pesme minuciozno rekonstruiše zajedničku epohu i geografiju. Nije lako u postmodernom vremenu složiti tako realističn sliku. Univerzalnu i verodostojnu čiji delovi ( Spontani blues, Daleko kraj mora, Grad, Iz ove kože srce nema kud, Nostalgija….) pokazuju koliko se od brojnih biografskih dela nastalih u ”izmeštenoj sredini” ovo izdvaja po pročišćenosti i poetskom izrazu.
Osim što saopštava, sve u ličnim digresijama, o adresama gde se dešavalo to što je imalo da se desi ( i završi u pesmi) Brano Likić nas podseća na stotine ozbiljnih autora koje je Bajaga lepo opevao u ovoj svojoj čuvenoj. Koji se samo ponekad oglase da bi nas podsetili , dotakli i rastužili!
napisao Peca Popović

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.