BERAN, TROKA, GITARA I JA !

piše profesor likovne umjetnosti i pisac ZORAN T. ŽIVKOVIĆ

mojim poštovanim Sarajlijama Ferid Dubic Troko Mladenjeličić

Beran, Troka, gitara i ja

beran i zoran

Jesen se još ni u vazduhu nije osjećala i ako ništa drugo, ono barem ovdje još nije ni zavlažilo. Neki topli vjetrić se prebacuje preko brda, uvala, zavijutaka i donosi miris mora. Pogledamo se, onako ispod oka i riječi nam nisu ni potrebne. Maloprije, nešto smo rekli.
Odmah uz zid kuće, na ulasku u garažu, sakrili smo se od toplog i kasnog ljeta. Kažu da ono, tamo i ne prolazi. Odvij, zavij, ljepi, razljepljuj, sve o se jadu zabavili. Šperploču zalegli na dvije stolice i na nju polegli: gitaru, lance, raznog alata, olovku i flašu loze. Nije naša, nego nekakva ’talijanska. Klizi, zavija, pa se stropošta niz grlo, kao da prati put najljepših vodopada sa ovoga svijeta. Na onom svijetu, sigurno ima i ljepših, ali mi ih još nismo posjetili. I tako, pogrbljeni u hladu ne majstorluke pravimo i priče pričamo. I nisu to tek tamo, neke priče. To su one, što te zasmiju i u trenu stomak do grla dignu, a onda odjednom, srce stegnu i po grudima cijepaju. Priče zbog kojih, vrhom prsta brišeš suze izdajice. Onako tajno. I sve kao da je negdje na obrazu zasvrbilo. Pa onda, priča malo utihne, čuje se struganje olovke, prasak elektrode i zveket lanca. Nečija mačka mijauknu i auto prođe.
-”..I kaže onaj, ma znaš ga.. ma jeb’o njega, nego kako ćemo bolan, ono snimiti!?.. ” iskosi Beran pogled, onako ispod obrve,.. Bekelji se, k’o da je, eto sve do mene. A nije, da bog kaže.
-“..uzmeš kameru, pritisneš start i eto ti..” kreveljim se.
-”M’rš!” u jednoj riječi, ispriča mi svu priču. A da ih on ima, vala’ ima. Rodio se od velikih i rastao među onakvim veličinama. Htio ne htio, priča se naslušao i pričati se naučio.
-”..daj ne seri.. kako ćemo snimati? Znaš li ti bolan, šta raje ima? I sve ih moramo imati.. i svi, ama baš svi, moraju se tu u tom filmu naći! I ono meni, pritisneš start!..E kad te ja pritisnem” šunja se oko ćoška one ploče, što nam glumi radni stol.
-”Dobro bolan..” spuštam glas i sve se prijatno smijuljim.
– ”..evo, moreš i na ovu špijunku da škiljiš!” upirem prstom na objektiv.
-”..ne’š valjda u ćoravo snimat..” cerekam se i usput flašu poduhvatim. Pogledom ga pratim, a krijem se iza auta, s druge strane i to na sigurnom odstojanju.
-”Vrati flašu!..” cereka se i Beran, a sve se ogleda uokolo šta bi mu najprikladnije bilo, za dobacit me u glavu, il’ kakav drugi vitalni dio.
-”..f’juuuuu..” frknu iznad glave, bijeli oblutak. Samo da mi je znati gdje nađe kamen, onako bijel i oblog karaktera. Tamo kod njega i kamenice imaju karakter.
-”Šupak!..šta se kriješ, izađi napolje. Hajde frajeru!”priča mi priču, kao da sam ja Ivica od one Marice.
-”Prvo se razoružaj! I nemoj se kamenjem služiti!..Jezikom, jezikom se služi.” izvirujem preko krova parkirane subare, metalik sive boje.
-”E’ sa ’š, vidit! Jezikom? Jel’ jezikom? Pa da se i razoružam? Ma ko si? Halo unprofor..jebote on!” i baš k’o dva djeteta, ganjamo se oko auta.
-”Aj..aaaj..ubodoh se..aaaj..Na šta ovo stadoh!?” čujem ga, kako se zaviruje pod taban. Izvirujem iza one subare i sve pogledom ispitujem da se ne pretvara. Hoće ono, nije mu za vjerovat’.
-”Daj tu flašu! Ubo sam se na nešto..” sikće i strijelja pogledom na mene.
-”Ne dam! Ne’š vala, rakijom noge prati! Eto ti razređivača!” i sve više izvirujem iz loge.
-”Ja’ budale, ljudi moji! Daj flašu, kad ti kažem! Neću po tabanima, prazna mi čašica.” osmjehom me mami iz mojeg zaklona.
-”Može, al’ ti se nemoj micat’.. Drži ruke i to obadvije na tabanu, a ja ću nasuti.” jednom nogom se pažljivo izvlačim se iz loge i jednim okom, držim Brkatog na pogledu.
”E’ baš si konj. Šta se kriješ iza auta? I da znaš, da se ti nisi krio, ja se ne bih ranio u taban! Šupak ni jedan!” sikće na mene između dva gutljaja. Al’ gleda onako meko, nije na huju.
Dan i vrućina se stišavala i tišina se spuštala. Ni auta se nisu čula i ni mačke nisu mjaukale. Samo topli zagrljaj kasnog poslijepodneva. Sunce se spuštalo negdje iza prostranstava i pogled nam vodilo tamo negdje, iza one velike vode koju i nismo vidjeli odande. Mir nas je obgrlio i disali smo nekim spokojem. Poneki uzdah bi se oteo, da znamo da nas ima. I ima i nas i svih onih nama dragih ljudi. Misli su nam se pružile dužinom neba. Poglede smo krili, jedan od drugoga. Samo smo tiho disali, nečujno i lagano, da ne prekinemo to.
-”I ja bolan, otvorim vrata, kad tamo Troka! Krevelji se i šegu izvodi!” iznenada progovori i prepade me Brkati. Glas mu pun ponosa, a opet, nekakva sjeta i tuga miriše.
-”Ja krenuo da obiđem Neku i još neke tamo. Ama, sva nam raja u bolnici. Provlači se ’vamo, zatrči se tamo, ama gruha, puca.. Ne znam više ni od kuda dolazi. Ma znaš ono.. Sve i da sretneš koga poznatog, mahni iza kontejnera. Nema više : š’a ima, gdje si..I u neko doba, stignem do bolnice, provlačim se kroz hodnike i tražim ljude. Kad odjednom čujem vrisku, ciku, galamu. Poslušam, kad jebote, ono djeca se deru! U sred one patnje, frke, frtutme, krvi.. Djeca se smiju! Ama’ nije da se smiju, neg’ sve se zakocenuli od smjeha! I priđem vratima, odakle se čulo i kontam: ‘ma vala’, otvorit ću vrata. Moram bolan vidjeti, šta je. U sred tuge i jauka se djeca smiju!” zastao je, odsrknuo gutljaj i pogleda me onim pogledom, onako kako se samo on zna izbečiti.
-”Otvorim ja vrata, kad tamo, na sred sobe Troka! Bekelji se, djeci šegu izvodi! A djeca vrište, smiju se, za stomake se drže! I bolan, sve su to bila iskasaćena djeca. A on, Troka, samo se šegači i sve veći smijeh pravi. Ma nema ga takva, do u Boga!” šutim i slušam ga. Znam i osjećam da ga je „žuta“ uhvatila. Osjećam da mu je ta soba i Troka pred očima. I djeca koja se smiju i kikoću.
-”Čovječe, ko bi drugi mog’o to tako? Niko! Pa jebote, njegova Mia mu bolesna. Rat je. Ni tamo ni ’vamo ne mogu. Za nju mu treba spas! Hoće li lijeka imati, hoće li operacije dobit’? I u svemu tome, ono nađe snage da djecu zabavlja! I pitam ga poslije, onako gotovo glupo: Kako bolan onol’ku šegu praviš? Isto k’o da nije kako jeste, ne kontam. I na to sve, kaže on meni: bolan Jane, šta možeš djeci u ovome paklu pružiti? Strah, bol, krv i ništa više! Nek’ se barem smiju. More biti, da im lakše bude.” Brkati otpuhnu i nali nam još, ko zna koju. Gledam u vrh palca, onog na nozi. Sjedimo naslonjeni na hrapavi zid fasade i tabanima razgrćemo prašinu.
-”Kome možeš ti ovo ispričati? Možeš svakom’, al’ ko će to shvatiti i razumjeti? More, al’ samo ko ima duše! Onakve duše, ko što Troka ima. Drug naš!”
-”E’ jebiga..” izvuklo mi se iz neke dubine, negdje duboko odozdo. Ni jedna druga se nije mogla istisnuti, osim jebi ga. Onako s ponosom dok smo mislili na našeg druga.
Kasnije te noći, ležao sam na crvenom divanu i pokušavao da zaustavim ringišpil. Rukama sam grlio tjeme i šake zavukao duboko, pod glavu. Pogled mi je letio po sobi i zaustavio se na zidu. Odmah pored ležaja na zidu, gdje je visio, veliki Čijukin moleraj. Gledao sam i mislio kako je oslikao život i priče, svjedoke njegovih priča i drugova. Sve tu na platnu. Neki njegovi ljudi u pokretu. Tražio sam ima li koga poznatoga. I kako god sam gledao i lutao po platnu, ti njegovi ljudi, meni svi isti. I bio je samo jedan, onako poznat, sakrio se iza svih.
-”Boj, majke ti.. Jel’ tebi ovaj Jože, onako sve isti.. Ja kako god odavde gledam, ne vidim ništa! Nema ni Troke, ni tebe ni Neke. Ima samo jedan, krije se, al’ mi je ‘nako poznat.” Pridizao sam se na laktove i izvrtao unazad, da uhvatim pogled onog što se krio.
-”Ama, ti si budala! Konju jedan!” začuo se, tamo iz druge sobe.

septembar 2015  napisao prof. ZORAN T. ŽIVKOVIĆ

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.