A MILJACKA VODA TIHO TEČE……..

MIRZA HASANEFENDIĆ

A MILJACKA VODA TIHO TEČE…..

Kako je legendarna Dariva dobila svoje ime!

UVOD; Nekako, prije desetak godina, pisao sam jednim stilom o mom voljenom Sarajevu i njegovim ljudima na jedan pomalo osebujan i za moje rukopise prepoznatljiv moj lični stil. Moj dragi prijatelj pisac, novinar i urednik Boban Stajić nazva to pomalo, meni, laskavo ”Mirzin stil”, govoreči da samo poslije par pročitanih rečenica može prepoznati moj tekst.

Koncepcija teksta je bila zasnovana na istinitoj osnovi priče, obogaćene sa sarajevskim veselim duhom, po nekim starim vicom i maštovitoj kreativnosti autora, a sve to uklopljeno u jednu šaljivu priču. Ovo neće konkurisati sigurno za Nobelovu nagradu za književnost, niti će biti pohranjeno u arhivi grada Sarajeva, ali će možda zabaviti i nasmijati čitaoce, podsjetiti ih na neko vrijeme, nekoga ili nešto, a što je meni lično najveće i najdraže priznanje. Zato danas odlučih da objavim ovu ”staru” priču u tom ”mirzinom” stilu (kako Boban reče), koja je objavljena u mojoj,sada već davnoj knjizi ”Sarajevo naše mladosti”!

PA PRIČA KAŽE…………

Početak gradskog toka Miljacke može se uslovno uzeti da počinje kod Kozije ćuprije. tog spomenika orijentalne arhitekture srednjeg vijeka. Most je smješten ispod brdoviotg dijela Trebevića,zvanog Jarčedol, gdje su se nekada čuvale koze i jarci. Kozija ćuprija je služila da put prema Istoku premosti rijeku Miljacku i da se putnici namjernici odmore i okrijepe kozijim mlijekom i sirom više mosta!

Ima jedna stara priča koja kaže da su nekada, u stara vremena, neki nasilni putnici. Mnogo gladni i žedni, uhvatiše stado koza koje je paslo pored puta i počeše da muzu iste. Nisu imali nikakvih priručnih posuda, pa onako gladni, staviše otvorena usta direktno pod kozije vime. Zadovoljni i sretni, svi sisaju, uživaju i to glasno potvrđuju govoreči glasno: ”Guc, guc….”, samo jedan od njih govori : ”Pljuc, pljuc…..” i stalno pljucka. Ostali ga pitaju ”Šta tebi matere ti ne valja?”, a on kaže:” Lako je vama, vi ste uhvatili koze, a meni je dopao jarac…..!”

E tako po ovoj konstruisanoj priči, taj predio dobi ime Jarčedoli, kao sjećanja na Jarca!

Tokom vremena taj stari kameni most postaće neupotrebljiv za saobraćaj, a put prema istoku tj. Bulozima , onaj automobilski, ići će okolo makadamskim krivudavim putem sa mnogo opasnih krivina, dok će gore visoko iznad mosta prolaziti uskotračna pruga, gdje će kloparati legendarni Ćiro, na svom putu prema Istoku.

Šezdesetih godina, širiće se po gradu velike glasine, da je neki mladić u lovu na Bulozima (nedaleko od Kozije ćuprije) u lovu ”pogodio” iz lovačke puške svoju djevojku. Bio sam mali i ne sjećam se imena i detalja, ali znam da je grad mjesecima vrtio tu priču. Jedni su pričali da je to bio nesretan slučaj, zlonamjerni nešto drugo  a ja ne pamtim sudski epilog te priče, ali znam onu našu ”narodnu”; ”Ma znam ja nas, hebo ti nas!”

Sredinom sedamdestih godina, biće probijen tunel Čeljigovići, a nešto kasnije biće sa druge strane dignuta i gradska obilaznica, tako će nestati i Ćire iz života Sarajlija.

Inače ovaj objekat ”Sarajevske obilaznice” biće apsolutno promašeni objekat gradskih vlasti, jer ko dođe u Sarajevo ne dođe da ga obiđe nego da ostane stalno u njemu.

Na ovaj način most ”Kozija ćuprija” će ostati podalje od saobraćaja, kao jedan nijemi svjedok burnih vremena i događanja na tom malom geografskom i istorijskom raskršču.

Miljacka, koja je već dobijala formu manje rijeke, ne velike, ali zato mnogo drage, produžavala je svoj tok prema gradu. Ona je prolazila kroz svoj čarobni kanjon, prije nego će se pojaviti u samom gradu.

Sigurno je da njen kanjon nije velik i čuven kao kanjon rijeke Kolorado, ali je Sarajlijama i posebno sarajevskoj djeci bio veličanstven i nudio je velika zadovoljstva i obične životne radosti.

Velika dječija radost bilo je mjesto zvano Golubinjak,gdje je rijeka formirala jedan rukavac i na tom mjestu voda je bila dovoljno duboka da se može plivati i skakati sa okolnih stijena. Inače , za one koji nisu baš iz Sarajeva, treba reči da je Miljacka vrlo plitka rijeka, i da na posebno ”dubokim” mjestima dopire do koljena!

Ako se zna da je u tom ”istorijsko-razvojnom ” periodu društva bilo malo bazena u gradu Sarajevu, a zbog tankih džepova more je bilo daleko, onda je svima bilo jasno da je Golubinjak bio uvijek pun plivača, k’o šipak košpica.

Na gradskom kupalištu Bembaša postojala su dva bazena, koja su bila puna kupača, iako se pričalo da neki  ”piške” u bazensku vodu!

Tih godina je bio popularan vic o Jari, kojeg su redari istjerali sa bazena, jer je piškio u vodu. Njegovi drugovi su bili šokirani, jer kako rekoše, pola raje ”piša” u vodu a samo njega izbacili. Jaro im je objasnio ”situaciju”: ”To je tačno da ih mnogo ”piša”, ali ja sam jedini koji je ”piš’o” u bazen sa skakaonice”.

prvi bazen 1890

Ovo je naravno izmišljenja glasina autora teksta, a prava istina je da su bazeni na bembaši izgrađeni davne 1890 pod Austro-ugorskom vlašču i njen graditelj bio je Italijan Đuzepe da Riva. Nekako u to vrijeme, Austro-ugarska je probila onaj legendarni tunel blizu ”Babinog zuba”, pa je da Riva skontao da je desna jalija (obala) Miljacke na mjestu krivine idealna za bazen. E tako je i izgrađen prvi bazen u Bosni.

Inače Đuzepe da Riva kupio je veliku zemlju na ušču Moščanice u Miljacku, napravio kafanu i prateće objekte, a po njemu će taj kraj dobiti ime Dariva.

vaterpolo u sarajevu

Bazeni su dugo odolijevali vremenu, a pedesetih godina su bili obnovljeni, kada su sportovi na vodi doživjeli preporod pa su postojali uspješni plivački i vaterpolo klubovi.

Novembar 2015 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.