A MILJACKA VODA TIHO TEČE ….. (III nastavak)

piše MIRZA HASANAFENDIĆ

A MILJACKA VODA TIHO TEČE     (III nastavak)

Mjesto i vrijeme džinovskih lubenica, malih roštilja i prvih pušenja!

miljacka

….Po dolasku na izabrano mjesto pored rijeke, ogradio bi se kamenjem jedan zatvoreni prostor rijeke uz samu obalu. Tu bi se ”pohranile” gajbe pive  ( uglavnom za očeve), gajbe Yugo-cockte (za žene i omladinu) i velike lubenice (za sve)!

Voda je tekla i svojom svježinom rashlađivala, cijeli dan, ”potopljene vrijedne stvari”. Mnoge meraklije tvrde da nikada piva iz frižidera ne može imati taj ukus kao piva iz Miljacke!

Lubenice su bile posebna priča!

One su se kupovale na Baščaršiji, na mjestu današnjih trgovki uz spoljne zidove Bezistana. Seljaci su donosili kamionima lubenice i slagali ih poput brda na zidove Bezistana, koja su se penjala skoro do  vrha zidova.

Lubenica se kupovala kada se išlo na Darivu i to je bio muški pos’o. Naši očevi su od te kupovine pravili pravi ceremonijal, pa se, ne rijetko, lubenica birala duže pri kupovini, nego neke druge skuplje i važnije stvari za kuću.

Izabarati pravu lubenicu, to se smatralo pravom vještinom i kada se pogodi ona prava; crvena i slatka, onaj koji ju je izabrao bio je ponosan na svoju vještinu i znanje.

lubenica

Lubenice su se prodavale na tezgama i rijetke su bile piljare gdje su se kupovale lubenica, pa ako me služi dobro sjećanje, bila su na samoj čaršiji samo dvije poznate pod imenom ”kod Gavre” (kod kombija za Vratnik) i kod Morde (kod sebilja).

Sjećam se u slikama mog djetinjstva jednog lika prodavca lubenica, koji je nudio glasno svoje lubenice sa povikom; ”Karmin boja, dušo moja”. Istog su zvali Japaner, ali ne zato što je bio Japanac ili imao ”kose oči”, nego je van sezone lubenica, radio na građevini sa japanerom ( vrsta teretnih civara).

Bilo je tu više metoda, pa bi neki prvo dobro osmatraj veličinu i oblik lubenice, uzimali istu, prinosili uhu, kuckali po istoj i slušali odjek iz unutrašnjosti. Ako je eho bio po ukusu, onda bi on reci pun sebe :”Dobraaaaa…”. Drugi su rezali peteljke i gledali da li curi sok i u koj količini. Treći su imali neke samo svoje tajne lične metode

Inače kada spomenuh lubenicu, sjetih se onih malih školskih zagonetki tipa ; Da što mi ti da što! Šta je to puna skola đaka, a nigdje prozora ni vrata?

A mi osnovci, puni sebe, odgovaraj učiteljici : ”Lubenica, drugarice učiteljice”.

Uglavnom kada se lubenica kupovala za kuću, onda se tražilo i to je bilo normalno da ti prodavač otvori ”čep” na istoj. To je htjelo reči; da se velikim nožem isječe kvadratni (ili pravougaoni) komad iz lubenice, koji kupac proba, pa ako je ”po volji”, onda se isti vrati na svoje mjesto u lubenicu.

To je bio dobar i pouzdan metod, za one koji su kupovali za kuću i bili ste sigurni da je lubenica slatka i crvena, ali nije bio dobar za one koji su htjeli hladiti lubenicu pod česmom, iz koje je tekuća voda hladila istu. Bilo je evidentno da postoji opasnost da voda uđe u unutrašnjost lubenice i to je bio kraj za istu.

Neki nisu htjeli da im se otvara čep, jer su to shvatili kao ”poniženje” i gubitak povjerenja u svoje stručne sposobnosti za kupovinu lubenica.

U to doba bila je ne rijetka pojava da pubertetlije kradu lubenice od seljaka. Sistem je bio uhodan, najbrži u raji bi u ”letu” pokupi manju lubenicu i počni da bježi punom brzinom, a seljak bi se daj u potjeru za njim. Dok bi on ganjaj lopova, ostali bi se primakli i pokupi veliku lubenicu i pobjegni sa njom. Krađa je bila sama po sebi ružna, a ipak, za mene, najružniji momenat pun neke vrste sadizma bio je kada bi prvi ”lopov” baci lubenicu na zemlju da se iste oslobodi i brže pobjegne od potjere.

Vremenom seljaci su se organizovali, pa su na kraju angažovali lokalne žešče momke da malo posjede kod lubenica i time je bila privedena kraju priča o masovnoj krađi njihovog rada. Ovu zaštitu prodavača lubenica, gledajući iz današnjeg vremena organizovanog kriminala koji uzima reket ugostiteljima, ja nekako smatram kao neku vrstu prvog primitivnog uzimanja reketa u tom davnom vremenu.

Kada se kupovala lubenica za Bembašu tada se nije otvarao ”čep”, jer se znalo da će ista plivati cijeli dan u Miljacki. Da bi stvar bila još stresnija, za taj ”teferič” su se kupovale one najveće od 15 kila i više, pa je utoliko važnost dobrog izbora bila od krucijalnog značaja. Velika je bila odgovornost na leđima onoga koji je taj dan kupovao lubenicu, jer se cijeli dan nešto jelo, mezilo i pomalo pijuckalo uz razne zabavne aktivnosti, a svi su nestrpljivo čekali pred kraj dana, da se lubenica izvadi iz vodenog ”zabrana”.

popovac

To je bila kao neka vrsta društvene igre i ”krunisanja” tog lijepog familijarnog dana. Svi se skupe oko lubenice, izvadi se veliki nož i ”procesija” počinje……Ako je lubenica bila dobra, tj slatka i crvena, onda bi padale čestitke tipa ”Bravo majstore! Ko zna , zna…..!” i tako to. U slučaju da je ista bila žuta ili blijeda, onda bi svi tješili ”mjastora” k’o biva ; ma more se to svakom desiti…! ”Majstor”se pravio da ” ne šljivi” nikoga i kao da mu nije krivo, a znao je dobro da će ga ogovarati iza leđa govoreči: ” Eto kakav je nezna ni lubenicu izabarati, a kamo li šta drugo!”

Posebna je bila tuga u dječijim očima kada je lubenica bila žuta, kao da se srušio njihov cijelodnevni san i iščekivanje.

Kada je bila lubenica dobra, vrlo brzo bi se pojedinačno trčalo u okolno grmlje, jer je poznato da je lubenica dobar čistač mokraćnih kanala.

Ali nije se samo krilo u grmlju zbog lubenice, nego smo znali kao petnaestogodišnjaci sakriti se u žbunje i zadimiti svoje prve cigare. Ja, lično, nisam nikada pušio, ali sam uvijek išao tamo gdje sva raja ide. Pojam sekundarnog pušenja nije još postojao u mojoj glavi, ali i da jeste vjerovatno to ne bi promjenilo moj odnos zajedništva u raji.

Fino se zadimilo, pušilo i pričalo, kada u neko doba poput diverzanta izađe iza jednog grma tetak. Taj tetak je imao reputaciju da je podugo ”studirao” školu ili jednostavno rečeno da je bio višekratni ponavljač i žestoki pušač.

cigare

Onako sav važan priđe pa kaže : ”Kako vas nije stid da pušite u prvom razredu gimnazije!” Mi se poklopili i šutimo, a mali Džemo reče: ” Pa i ti si tetak pušio u prvom razredu gimnazije!”. Tetak stade, pa se snađe i reče: ”To je tačno, ali sam ja imao 18 godina u prvom razredu!”. Nasta živa šega.

Inače, zbog pušenja sam jednom stradao u gimnaziji ni kriv, ni dužan! U Prvoj gimnaziji su učenici koji su pušili, ”duhanili” su za vrijeme odmora u WC. Ja, kako već rekoh, nisam bio nikada pušač, ali gdje je bila sva raja i ja sam tu. Neki profesori su imali običaj da sa vremena na vrijeme naprave raciju u WC i neki uhvaćeni na djelu, bili su ”privedeni” direktoru na razgovor.

Jednom prilikom pade racija u WC, učenici pušači iskusni u tim ”rabotama” pobjegoše poput munje, a ja se nisam osjećao ”ugrožen” , pa sam ostao na mjestu događaja. Profesor mene privede zamjeniku direktora. Meni u tom momentu bi šega, jer se sjetih onog vica kada se povela akcija da se medvjedi ”uštroje”, a zeko prvi pobjegao. Pitale ga ostale životinje:”Što ti pobježe . pa ti nisi medvjed?”, a zeko kaže ”Ma dok ja njima objasnim da ja nisam medo, ostadoh ja bez ”muškosti”!”

E da sam je bio pametan ko zeko, ne bih bio priveden nedužan kod zamjenika direktora, inače u privatnom životu mog voljenog oca. Gleda me tata, pa me izruži pred profesorom kao malo dijete, a kada sam izlazio iz kancelarije diskretno mi reče: ”O ovom ćemo ”popričati” kod kuće!”.

Kako je bilo kod kuće, neka ostane naša porodična tajna, a ja sam, mada nisam ni tada pušio, zahvalan što me je tako lijepo vaspitavao.

Inače vratimo se obalama Miljacke, na kojoj se život živio.

Ljubitelji čevapčića, nosali su male gvozdene roštilje, a neki i samo rešetku. Onaj koji je nosao samo rešetku, postavi bi dva kamena koja bi nađi na mjestu sjedenja, premaži bi iste lojem i zapali vatru ispod iste. Vatra bi zapali loj i spali bi sve male baje, pa je time bila izvršena i dezinfekcija iste, možda malo rudimentarno ali efikasno. Inače meso za čevapčiće se kupovalo dan ranije i sve se spremalo kod kuće za sutrašnje jutro. Sa vremenom su mogli kupiti čevapčići pripremljeni za pečenje kod nekih mesara, koji su bili dobrog kvaliteta.

Za praznike znalo se okrenuti i ja’nje , ali o tome u narednom nastavku….

Decembar 2015 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.