PRIČA O ČUVARIMA ULICA MOG DJETINJSTVA

MIRZA HASANEFENDIĆ

PRIČA O ČUVARIMA ULICA MOG DJETINJSTVA

(Nemoj druže plavi, nemoj samo po glavi)

Nekada davno, a u ovom periodu godine, poslije proslavljenih Uskrsa, Vaskrsa, ponekad i Bajrama (zavisno od lunarnog kalendara), slavili smo praznik svih (vjernika i ateista) ”1 maj”, praznik rada. Poslije toga smo polako išli jednom malom prazničnom majskom datumu za kojeg skoro niko nije znao. To je bio ”13 maj” dan službenika unutrašnjih poslova. Taj praznik mi smo u raji zvali ”Dan Milicionera”, a jalijaši su ga zvali ”Drotov-dan”.

Poslije onog rata, spoljni neprijatelj je bio otjeran ali je trebalo braniti društvo od lopova, profitera i ”drugih unutrašnjih neprijatelja”. Tada je nastala legendarna izreka OZNA kad-tad sve dozna. OZNA  je imala ”velike uši” i radila je ”diskretno”, ali društvo je trebalo ljude koji će ”hodati ulicom” javno u uniformi, da narod vidi da je narodna vlast prisutna i da kontroliše situaciju.

Tada je stvoren njegov legendarni lik; plava uniforma, neizbježni pendrek i pištolj; i to je bilo sve. Današnji policajci su obrazovani, inteligentni i opremljeni najsavremenijom opremom, ali ne mogu da ostvare sigurnost kakvu je nama osiguravao ”drug plavi”. Tada nije bilo otimanja djece, nije bilo reketiranja, ni pljačkanja banaka, ni pucanja vatrenim oružjem na gradskim ulicama, ni organizovanog kriminala i drugi vrsta kriminala.

On je sve regulisao pendrekom i za mene je bio heroj mog djetinjstva jer mi je omogućio mirno djetinjstvo i da se slobodno igram u parku, na ulici i da moji roditelji ne strahuju za mene. U to doba najveće probleme su pravili jalijaši, džeparoši i ”droce”.

Za partiju na vlasti on je bio ”drug narodni milicioner”, a raja ga je još nazivala caja, murija, pajkan i slicno.  Odmah u poslijeratnom periodu za tu službu nisu se tražili puno školovani nego jaki, pa da bi dobio taj posao morao si imati i visinu i težinu. Pa tako pitali jednu majku što joj nisu sina primili u miliciju, a ona kaže: ”A nije im’o kila!”

Nekada je bio održavan kurs (jedan razred) za milicionere na Vracama, blizu željeznicke pruge kuda je prolazio legendarni voz zvani Ćiro.  Neki zlonamjerni su imali običaj postaviti pitanje kakva je razlika izmedju caje i Ćire, a onda brzo davali odgovor ”Ćiro ima prvi i drugi razred, a caja samo prvi!”

Poslije tromjesečnog kursa, oni su bili ”bačeni” u vatru na sarajevske ulice, da se hrvu sa jalijašima i sličnim. Jalijaši su se bojali uniforme i ”ratovali” su sa milicijom svojim uličnim jezikom i ublehama.

Ako nisu imali visoke neke škole, narodni milicioneri su bili prirodno pametni i ”investirali u buduće dane!”. Pa , tako ako ste napravili neki mali saobraćajni prekršaj mogli ste biti sigurni da će, poslije provjere vozačke, prvo pitanje biti : ”A gdje ti radiš?”. To je bilo vrlo važno, jer ako ste bili doktor, profesor u školi ili posebno granapdžija ( u to doba dešavale su se nestašice prehrambenih artikala i imati poznatog granapdžiju bila je dobitna kombinacija!). Onda bi drug narodni organ vadio svoj mali notes iz zadnjeg džepa da upiše vaše ime samo za sebe.

Sve se završavalo opomenom da se to ne ponovi, a mogao si računati sa tim (pogotovo granapdžija) da će ta faca u plavom zakucati na tvoja vrata u potrebnom momentu.

Kazu da je nekada, jedan vozač odgovorio na pitanje sta je po zanimanju ; ”Biohemičar”, a narodni milicioner kaže ”Ne pitam te sta si bio, no šta si sad!”

A da narodna milicija zna dobro da degeneči, to sam se uvjerio lično za vrijeme studentskih protesta ”68” kod bivše gradske kafane preko puta velikog parka. Ja sam bio srednjoškolac, ali me  je radoznalost gurnula u ”masu”. Neko je napravio ”belaj”, našto je narodna milicija počela da pendreka prisutne. Ja sam sjetio onog starog vica o zecu koji je pobjegao preko Drine, jer je čuo da narodni organi hoće da uštroje ”medvjede”. Pitaju ga ljudi“: ”Pa što si ti pobjegao, nisi te medo!”. A zeko kaže : ”Dok ja njima objasnim da sam je zec, ostadoh ja bez muškosti!”

I ja sam skontao, dok ja njima objasnim da ja nisam student, nego srednjoškolac ostadoh ja krivih ledja!

Dok sam bježao, čuo sam vapaj jednog jadnika kojeg je milicija stigla ; ”Nemoj druže plavi, nemoj samo po glavi…!“ To mi je poslije neko vrijeme odzvonjavalo često u ušima i pouka da sam lično izbjegao sličnu sudbinu, samo zahvaljujući brzom radu nogu!

Ovo je bila priča o drugu u plavoj uniformi, a kojeg više nema! On je uspješno cuvao   ulice mog djetinjstva. Neki će reči da je bio ”prebrz” na pendreku ! Moguće je i to, ali pendrek je koristio, što ja znam, samo na onima koji su pravili belaje.

napisano  15 maja 2012 autor Mirza Hasanefendic

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply