A MILJACKA VODA TIHO TEČE …… (V nastavak)

piše….. MIRZA HASANEFENDIĆ

A MILJACKA VODA TIHO TEČE  (V nastavak)

Ko su bili ”Trokutani” i ”Tarze”?

U kanjonu Miljacke, u dijelu gdje je počinjala (ili završavala) Bembaša, bio je jedan od najstarijih simbola gradskog prostora, mnogo stariji i od samog grada. Bila je to visoka stijena zvana ”Babin zub”. Bila je to jedna čudna i pomao mistična stijena, koja je vjerovatno nastala prije miliona godina kao posljedica geološkog pucanja zemlje i formiranja kanjona Miljacke.

Stijena je poprimila pomalo neobičan oblik, pa je ličila na zub, ili bolje rečeno ostatak nekog zuba, od neke dobro stare osobe, odakle vjerovatno i vuče korijen njeno ime, ”Babin zub”. Stijena je bila relativno tanka i penjala se nebu u oblake i sam pristup istoj bio je vrlo težak.

Navodno, postojali su neki zapisi da su se još u Kraljevini Jugoslaviji neki popeli gore, a početkom šezedestih godina, pričali su neki prolaznici, da su viđali neke ”malo prehlađene” da su penjali prem vrhu.

babin zub

Onda se jednog dana pronese vijest , da će doći neki ljudi, da se popnu na stijenu i da gore, poput zastave, ”nataknu” neku reklamu. Dan ranije su došli i podigli  mali šator, u kome su pohranili neku posebnu opremu.

Svanuo je lijep dan i događaj je bio obečavajući, pa je tu bio prisutan i legendarni sarajevski fotograf Adem Bjelonja, da to sa svojim aparatom ovjekovječi.

Inače Adem Bjelonja je bio moj komšija iz bivše Dobrovoljačke ulice, i on mi jednom u Trasi ispriča ovu priču, a ja malo dodah autorske kreativnosti i tako nasta ova priča o ”Babinom zubu”.

Adem Bjelonja je bio najlegendarniji  sarajevski fotoreporter i obilježio je sa desetinama hiljada sve, a prije svega sportske događaje u gradu. Bio je dobar čovjek, ali pomalo i ”ublehaš”, ili kako bi se to moderno reklo ”mangup”.

Kao poznatoj ”faci” njemu su bili otvoreni svi ulazi i prilazi do same linije terena. Za njega se pričalo da je na jednoj utakmici, dok je bila frka na drugoj strani terena, on stajao na mirnoj strani gdje nije bilo nikoga osim golmana, koji se dosađivao na golu. U neko doba Adem izvadi cigare, a golman mu reče: ”Daj ba Ademe, jednu cigaru da iznenadim pluća”! Adem nije bio stipsa i dade golmanu cigaru, pa čak mu je i pripali.

Golman zadimio sa merakom između stativa, a Adem podiže foto-aparat i uslika golmana kako puši. Nakon par dana izašla u novinama slika, kako golman puši na golu za vrijeme utakmice.

Nasta u fudbalskom podsavezu belaj, pa zaredaše kazne; golman kažnjen tri utakmice zbog nesportskog ponašanja na utakmici, sudija suspendovan mjesec dana što nije vidio da mu igrači puše na terenu, a naš dobri Adem dobi pismenu zahvalnicu za ”borbu protiv nesportskog ponašanja”.

Na mjestu događanja bio je dežurni Narodni miliconer, od raje zvani ”drot”, koji je među okupljenima vidio i malog lopova po nadimku Mute. Mute je bio mali rastom, ali sa velikim i dugim žilavim rukama, pa se penjao poput vjeverice svagdje bez problema. Za njega se pričalo da je pokrao jedan stan na Grbavici na četvrtom spratu penjući se uz balkone i fasadu, da bi se na kraju penjanja, uvukao se kroz otvoren prostor.

Milicioner je primjetio da Mute sve osmatra i ”mjeri” pažljivo. Bio  je siguran da se Mute sprema za ”hamzi ga hop” tj da ukrade nešto iz malog šatora.

Penjači su se počeli penjati i svi su sa izvjesnom dozom straha gledali prema stijeni. U neko doba Mute skoči kao lansiran iz katapulta i poleti prema stijeni., a za njim potrča debeli ”drot” koji poteže pendrek i možda prvi put u službi da udari u prazno tj promaši, jer je Mute već bio na ”prvom spratu” i krenuo je putem ispunjenja svoje životne želje, inspirisan pravim penjačima.

Narodni milicioner nije bio glup i znao je da Mute nije ptica, pa će morati ipak kad-tad da siđe, a onda ima pendrek da opere ovu ”bruku” sa ”promašajem”.

Poslije obavljenog posla, kada su svi sišli, drot je, uz psovanje prisutnih, odveo Mutu, sa fićom, u stanicu. Raja se bojala da će biti ”marisane” u stanici. Navečer se Mute pojavio na čaršiji, bez i jedne ”šljive” na tijelu, čak se hvalio da su mu ”drotovi” u stanici napravili kafu i dali cigaru, da mu ne kvare ostavrenje njegove velike želje.

Ma i ”murija” je u privatnosti imala dušu, a pendrek je bio za spoljni utisak.

jezero

Pri samom ulasku u grad, bila je podignuta mehanička brana, koja se po potrebi dizala i spuštala. Ljeti je tu bilo malo i lijepo jezero, a Miljacka nije bila još zagađena ili mi to nismo znali. Raspusti su bili divni na ”bembaškoj” rivijeri, kajaci su plovili, mi smo se kupali, a najhrabriji su skakali sa krova male mašinske hale, iz koje se upravljalo branom.

Svi normalni i hrabri su skakali sa brane u jezero, ali samo najhrabriji ili ”najluđi” su skakali sa krova u vodu ispod brane. Ovo je bilo vrlo rizično zbog visine, a još više zbog male dubine Miljacke ispod same brane, po mojoj ličnoj procjeni cca jedan metar ili nešto više.

brana

Među onima koji su imali  m….. odnosno hrabrosti, bio je i jedan momak pod nadimkom Ćoro, koji je skakao bez straha sa svih visinskih pozicija. Ćoro je inače bio pravi sportski tip; trenirao je gimnastiku, rukomet, a otac koji je bio građevinac izlio je beton,na krajevima jedne gvozdene šipke, u one dvije velike konzerve, pa su to bili pravi tegovi za vježbanje. Ove sam tegove vidio lično svojim očima i prema današnjim teretanama ti tegovi izgledaju kao prilog nekom arhaičkom početku opreme za dizanje tegova.

Ako su bili i rudimentarni tegovi, oni su bili vrlo funkcionalni i naročiti vrlo teški. Navodno neko je vagao, rekavši da su teški oko pedeset kila, pa pita njegovog oca, ”Kako bolan možeš dati ”djetetu” pedeset kila da diže”. Otac sav važan odgovori; ”Ma šta dijete zna šta je pedeset kila, uzme on to i diže!”.

Pričalo se u raji, da je Ćoro išao negdje na sportske pripreme i ponio u torbi te svoje ”tegiće”. Dok je čekao tramvaj na Baščaršiji priđe mu neki nosač ( hamal) kojih je tada bilo uvijek kod stanice, pa se ponudi da ponese torbu. Ćoro reče: ”Ma teško je to za tebe”. Nosač se nađe uvrijeđen, ovo ”uze” kao lični izazov,  pa sav u ”hulji” dograbio onu torbu da je trzajem digne….kako se sage tako osta i ”zalijepljen” za istu na zemlji, u nemogućnosti da istu digne.

Zahvaljući dobroj genetskoj bazi, aktivnom treniranju sportova i svakako dizanju tegova, a sve je to bilo bazirano na zdravoj osnovi, Ćoro je bio vrlo lijepo tjelesno građen. Imao je široka i zdrava ramena i fini struk, pa su nekako ramena i struk sačinjavali jednu iluziju savršenog tjelesnog trokuta.

Zbog ovakvog izgleda u tom vremenu su sve ove fino građene momke u Sarajevu zvali ”Trokutani”, a ponekad i ”Tarze” (asocijacija na Tarzana). U tim nazivima bilo je svega; priznanja za lijep izgled, a bogami pomalo i podrugljivosti, zlobe i zavisti.

Ponekad pomislim, volio bih znati,  kako li bi, sa te vremenske distance, zvali današnje Bodi bildere koji sa anaboličkim stereoidima napušu mišiće da liče na balone.

Ćoro je kao sportista uredno održavao tjelesnu higijenu, ali je malo bio zapustio nokte, o kojima nije vodio mnogo računa.

Jednom prilikom, poslija fenomenalnog leta, skoka zvanog lasta, koji je oduševio sve, izašao na obalu, pa se malo napuhao i kaže ,sav važan: ”Raja zar ne ličim na orla…..”.

A Hašak Kapetanović ”zajebant”, pomalo zavidan, mu odgovori na pitanje; ” Ma pljunuti si orao, imate iste kanđe..”

Inače Ćoro nije dobio taj nadimak zato što nije vidio dobro, nego je to više bila posljedica sarajevskog žargona. U tom žargonu kada neko kaže nekom ”Jebem te čorava (vu)”, to ne znači da neko ima seksualnih pretenzija prema osobi koja ima vizuelnih problema, nego više znači kritika nekome koga je neko ”izradio”, a ovo mu je kao ”drugarska” kritika ; ”Kako to ba nisi vidio (prokužio)?”

Tako se pričalo da je i našeg Ćoru, izradio neki parmak, a on se udarao poslije po glavi i ponavaljao sam sebi ”Jebem te čorava, kako to nisi vidio!”. Neko to vidio pronio novost po raji i tako Ćoro (sarajevsko Č) dobi nadimak za života.

Toliko za danas, a ovu ”plovidbu” našom dragom Miljackom nastavljamo u nekom  narednom nastavku.

Decembar 2015 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.