A MILJACKA VODA TIHO TEČE…..(VIII nastavak)

piše  MIRZA HASANEFENDIĆ

A MILJACKA VODA TIHO TEČE ….(VIII nastavak)

..još malo gradske priče o Setku, Damiru Liscu, Hajri Hastoru i tersluku…..

Moja zadnja gradska priča o ”tihoj plovidbi” našom najstarijom Sarajkom izazva dosta lijepih komentara o kultnim gradskim likovima tog doba; Setku Hajroviću i Damiru Liscu koji su to vrijeme obilježili svojim zezanjem.

Neki, vjerovatno dobronamjerni, su spominjali u priči oko Vijećnice i Hajru Hastora, koji je bio isto tako poznat po svojim ”prodajama”. Inače, Damir Lisac i Hajro Hastor su dva paralelena, istovremeno, udaljena svijeta. Damir Lisac visokoobrazovan i ugledan gradski ugostitelj i Hajro Hastor bez nekih viših škola, odrastao u raji i sklon šibicarenju obarali su zajedno matematsku teoriju da se dvije paralele sreću samo u beskonačnosti. Oni su pokazali da u Sarajevu to ne vrijedi.

Sarajevu je i  to moguće, jer su, iako su bili dva paraleno udaljena svijeta, oni su imali zajednički dodirnu tačku; zezanciju i tihi otpor primitivizmu i papanluku u nadiranju prema gradu.

Zbog ovoga odlučih da današnju priču posvetim dijelom ponovo Setku, Liscu a i da kažem koju o liku i djelu Hajre Hastora i još nekih Sarajlija.

Zezancije je bila prija svega da se raja nasmiju, ali je bila i neka vrsta pojedinačnog otpora nadirućem papanluku i primitivizmu koji je prijetio gradu od novodošlih ”plemenskih običaja ponašanja novih Sarajlija(!)”. Ta zezancija nosila je u sebi jedan simoblizam i ne rijetko neku poruku.

Dobar primjer toga je jedna ”šala” Setka Hajrovića sa kraja šezdesetih godina. U grad došao jedan mladi fudbaler odnekle sa kamenitog juga, pa valjda po navici iz zavičaja počeo da se hvali, između ostalog kako je njegovo selo dalo dobrih fudbalera i počeo da nabraja neka nepoznata imena. Slušao to Setko to mu dodijalo pa reče: ” Dečko ja neznam da je tvoje selo dalo dobrih fudbalera, ali sam čuo da je tvoje selo dalo dobrih švercera! Mi se svi povaljasmo od šege.

Jednog dana Setko donese neko pismo, dade ga tom momku, izvadi cenera i reče mu: ”Molim te hitno odnesi ovo pismo na ovu adresu i predaj ga na ruke. Ta ti je ulica blizi ulice Logavine, gdje uprava FK ”Iskre” .

Setko okrenu diskretno kovertu sa adresom, a tamo piše adresa ulica ”Narednog heroja Hajrović Seada Setka”.  Mi smo se teško uzdržali da ne prasnemo u smijeh, ali je poslije odlaska ”poštara” pukli od smijeha.

Momak je pošteno odradio svoj posao, išao oko ulice Logavine i pitao prolaznike za ulicu ”Narednog heroja Setka Hajrović. Naravno da nije pronašao nepostojeću ulicu, a ljudi su se diskretno smijali i kontali kako je Setko nasadio još jednog papka…… Na kraju mu jedan stariji čo’jek reče ”Moj sinko to te je bezbeli poslao da tražiš tu ulica onaj ublehaš Setko!”

Momak je skontao de ji bio žrtva setkova podvale i stekao je jedno iskustvo, da ostavi neke običaje iz svog zavičaja.

Druga priča je vezana za legendarnog Damira Lisca, kultni lik grada, koji je po toj priči angažovao dva ”šoka” na čaršiji da okreće stari most na Skenderiji. Ja sam ovu priču čuo, pa Vam je prenosim onako kako sam to čuo.

Dao im pola para i kante sa bojom, odveo na most i rekao kada završe posao da dođu po drugu polovinu love. Napomenuo je da most treba kreće po noći kada nema saobraćaja (tada su preko starog mosta prolazila auta).

Počeli oni na večer da farbaju most. Vidio to dežurni ”drot”, nije vjerovao vlastitim očima, ”sumnjiva rabota” pa pozvao pojačanje. Kada je došlo, pitaju narodni milicioneri” Šta to radite majstori?”.

Oni kažu farbamo, gazda dao boju i platio, pa mi  evo radimo!. Pokupe ih ”drotovi” u službenog fiću i pravo kod gazde, jer su miliconeri po priči vrlo brzo skontali da se radi o još jednoj podvali sarajevskog boema i šaljivdžije Damira Lisca. Na kraju je sve lijepo završeno, ”gazda” im je platio da ofarbaju, tj da vrate u prvobitno stanje boje na mostu.

Lik koji je obilježio to sarajevsko vrijeme bio je i legendarni Hajro Hastor, koji se ”bavio” šibicarenjem, razno raznim ”prodajama” i otporom na papanizaciju grada.

Nekom prilikom on se pogodio sa dva papka da okreće plafon u ljetnom kinu ”Kolobara”, dao im avans i dvije kante boje i rekao da se sutra u 10 sati jave upravniku. Bila je noć kada su dogovarali posao ispred Kolobare, pa ”majstori” nisu skontali da je to ljetno kino pod otvorenim nebom i da je njegov plafon samo nebo.

 

Došli ”majstori” sa kantama boje, čaršijski mangupi se sakrili u okolnim objektima i gledaju razvoj situacije. Majstori došli da farbaju plafon u ”ljetnom kinu?”. Kaže upravnik: ”Ovo je ljetno kino i nema nikakvog plafona!” To reče i bi mu jasno da je ”maslo” sarajevskih ”zajebanata” , samo se pitao je li to djelo Hajre Hastora ili Damira Lisca kultni sarajevskih ”faca” i kreatora tih šala.

kolobara ljetno kino

ljetno kino ”Kolobara”

”Majstori” nisu to prihvatili, pa ih je upravnik na kraju uveo u kino da kreče plafon, gdje su oni skontali da su ih gradske mangupi izradili. Raja se okolo valjala od smijeha.

Inače Hajro Hastor je bio vrstan šibicar i pričalo se da je jednom jedna ”žrtva”, koja je uzgubila dosta para,  počela da prstima kopa rupu ispod kutije šibica tražeći staniolsku kuglicu uvjerena da je Hajro zakopao istu u zemlju da ga izradi.

Šibicarenje je sigurno podvala i uzimanje para žrtvama, ali svoj dio odgovornosti nose i oni čija je pohlepa za laganim dobitkom dobrim dijelom kriva što su uletili u ”mišolovku”.

Jednom prilikom tako su Hajro i kompanjoni uzeli pred stadionom Koševo nekog domaćina od Travnika za tri hiljade dinara. Kada je izgubio pare, on je počeo da plače k’o malo dijete, govoreči da je prokockao pare skupljene za bolesno dijete …..Hajri bi žao pa mu vrati pare, a onda je morao bježati od ”jarana” iz ekipe da ga ne izmarišu.

Za vrijeme Tita je odležao dvanaest godina u zatvoru u Foči, ali je pred smrt imao običaj da su mu tih dvanaest godina bili lakši, nego ove godine u današnje vrijeme.

Negdje pred samu smrt, prošao je pored kafane gdje su sjedili Boro Spasojević, Mufa Tanović i jarani. Bio je kao uvijek dobro obučen i nije odavao izgled čovjeka u finansijskim problemima.

Podigao se stolice, legendarni sarajevski arhitekta, sportista i veliki Sarajlija, Boro Spasojević, prišao Hajri pružio mu neki novac i kaže : ”Ja se Hajro izvinjavam, što ti kasnim sa vraćanjem duga i oprosti mi molim te!”.

Hajro , mrtav hladan kakav je uvijek bio, reče. ” Nemoj Boro molim te da se to drugi put ponovi i ode svojim putem!”.

Možda će se nekako pitati; ” Pa šta ima čudno u ovom posuđeno-vraćeno”?

Ima nešto otmeno, od srca srcu, ima sarajevske ljudske duše i topline u tom gestu, jer Boro nije bio nikada dužan ni ”dinara” Hajri, nego je našao jedan otmen način da pomogne sugrađaninu u ”nevolji”, da sačuva njegovo dostojanstvo i da ne moraju baš svi drugi znati za to i možda okrnjiti njegov ugled. Hajro , kao i uvijek, snalažljiv u ”trenu” je prihvatio igru i potvrdio da je uprkos odmakloj starosti, još uvijek mlad duhom. Malo iza tog nažalost Hajro Hastor je otišao na put sa koga se niko ne vraća, a u pričama starih Sarajlija ostao je njegov duh koji živi svoj život!

Vratimo se , pred kraja ove priče, našoj ”plovidbi” Miljackom!

inat kuca1

Sa lijeve strane, ispod Bembaše, bila je Inat kuća. Pomalo čudan priča o jednom čovjeku i njegovom inatu i tersluku. Radi se o Sarajliji zvanom Benderija i priči oko gradnje Viječnice. Austro-ugarska, zemlja od reda i zakona. Odlučila je da podigne gradsku Viiječnicu pore Šeherćehajine ćuprije. Regulisala je sve imovinske pravne odnose sa vlasnicima okolnih kuća, osim sa Benderijom. On nije htjeo da proda kuću ni za kakve pare. Vršen je pritisak na njega. On je dugo odoljevao i nakraju je ponudio teško izvodljivo soluciji, da mu se prenese čerpič po čerpić na drugu stranu Miljacke i da kuća mora biti ista kao stara, kao jaje jajetu.

Austrija nije imala izbora, prihvatila je tersov inat, i ”prenijela” kuću na rukama ”ciglu po ciglu” na drugu stranu Miljacke i tako je postala ”Inat kuća” a iza nje priča o ljudskom inatu i tersluku.

Za inat inače ima uzrčica ; ”Inat najgori zanat”, a to je osobina prilično prisutna na balkanskim prostorima”.

Inat i tersluk su braća blizanci po razmišljanju i ponašanju. Inače za tersa moj jaran prof. Zlaja bi  reci: ” Tersa niti jebi, niti ga kući vodi”.

Akademski slikar Afan Ramić bi rekao : ”Ters je čovjek kojeg boli zub i u vještačkoj vilici!”

Akademik i pisac Sidran ima svoju definiciju tersa: ”Ters je čovjek koji je uvijek u pravu, samo to drugi ne znaju”.

Meni je najbliže nekako ovo zadnje pojašnjenje pa ču ja pokušati de opišem, tersa, onako kako ga ja vidim, kroz jedan vic.

”Zalutao TERS na ulazu na autoputu pa vozi u pogrešnom pravcu i sluša radio. Kad u neko doba na radio ”URGENTA VIJEST; ”PAŽNJA OBAVJEŠTAVAJU SE VOZAČI DA JEDAN ZALUTALI VOZAČ  VOZI U SUPROTNOM PRAVCU!”

Ters, koji je uvijek u pravu, na ovo reče; ”Kako ih nije stid da lažu, vidi koliko auta ima, a ne samo jedan. Ja to vidim vlastitim očima, a oni lažu.”

Decembar 2016 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.