PRIČA O FINOM SARAJEVSKO-BEOGRADSKOM-VANKUVERSKOM GLUMCU….

piše  LJUBO PAVLOVIĆ

Priče iz Komšiluka

                                M I K I

 Za Blog Mirze Hasanefendića, piše Ljubo Pavlović

Eh da imam vremensku mašinu da se vratim  bar 50 i koju godinu  unazad u bezbrižni period djetinjstva. Kako bih uživao. Svako jutro po hljeb kod Rize u “Gradinu” ili preko Milje /Miljacka/ kod Šušnjara. Kada si mlad stvar je u hodanju, a ne u panji. To što bi usput iščopao pola štruce “mane zeve”, mati  je to već uračunala kao i sitiniš od kusura. U tim aktivnostima nisam bio sam, bio je tu i Miki. Njegov stariji brat Bajo to je povjerenje lično dao mladjem bratu, naravno Mikiju. O njemu pišem. A i teta Ajša, mama, nije imala ništa protiv. “Neka se dijete snalazi.”Čika Salih, tata, se smješkao, nije se miješao u te sitne porodične stvari. Ta dva brata imala su neke specifične izume. Obzirom da nas je bilo mnogo u tadašnjoj Radićevoj ulici morali smo se snalaziti i “boriti za prava mladih”.Zašto je to važno, pa pišem o dobu kada nije bilo frižidera, televizora, mašina za pranje veša i ostale moderne bijele tehnike. Meso se čuvalo par dana na simsu u dnu prozora, da ne zapada u oči. Koliko puta nam ga je vrana kljucnula pa i hapila. Zato se svaki dan išlo u nabavku, svega i svačega, pa i mesa. Ne znam ko je od njih smislio kanafu koja signalizira napad “kobca”. Ali  jesu kanafu za dodavanje užine. Kako ? Što kažu Indexi “Eevo oovakooo u vanglu s kraja ,dosta jaja….”Da prevedem: mi smo u toku dana trebali ići u Gradinu najmanje 6-7 puta da bi se bilo koja vangla ili tepsija privela kraju u rerni.Trči ,nestalo šećera. Ima šećera ,al’ nema u prahu, može i koja kesica vanilija praška. Biće malo hljeba  “trkni der molim te, pa uzmi još jednu štrucu ,ako usfali. Može i jogurt.” Nama duša u nosu, ali mladi, pa nam sve u redu nakon par minuta.

Kada se izduvamo od “šopinga” slijedi okupljanje na mjestu iza zgrada, našem carstvu gdje smo pucali lopte,izmedju Centralnog zatvora i garaža. Kasnije smo je kerali ,a onda valjali. Od toga se umori, mnogo više od kupovine kućnih potrepština, ali i ogladni majke mi. Kako ko i kako kad , trk pod prozore na drugu stranu /šutali smo u Jadranskoj, a trčali pod prozore u Radićevoj / Razlog  trke je  panja, užina ili da budem jasan; dvije kriške, podeblje, solidno namazane ali da ne cure, poparičene, posoljene,  i  pažljivo sastavljene. Skromno kao što su i prihodi naših porodica bili. Ipak to bacanje sa prozora ponavljalo se par puta dnevno. Ne dolazi u obzir da se penjemo, Miki na peti, a ja na četvrti sprat. Prozori ispod prozora. Tražili smo da nam se baci  polako, pa da ko fol uhvatimo taj zamotuljak u krpi ili papiru. Zato je bila žurba, da ne propustiš loptu ili nešto važno. To je  izgledalo otprilike ovako : trči i dozivaj bilo koga u stanu: mama,tata,buraz, pa  opet mama mama mamamamao; ciba mi štone za pohavljat. Ovo dozivanje sam pokušao imitirati, ali slabo, kako je to posebno i specifično radio njegov brat. Nakon par minuta sa prozora fijuk i tres na travu. Ubrzanje. Ako pošiljku zakači  breza pored zgrade, bio si sretan jer sendvić bi preživio. Ako ne ,jeo si ga u komadima. Još ako se nadje neko uz tebe i “penališe” / tako se zvalo daj mi griz / onda si bio super. Dugo sam ja jeo komadiće ,a Miki  polako otkidao zalogaje.

“Kako to ba Miki, kod tebe čitavo ,a kod mene raspad sistema”,pitao sam ga. “Fino kaže on : Svežeš za kanafu ceker i polako spuštaš onome koji hoće da jede ili onome koji treba namirnice. Gore ,dole ,lift radi. Čuli smo da je u nekim zgradama tada već bilo liftova.Strogo su nam branili da idemo na “izlete”  isprobavati. Buraz Bajo skontao taj fol,zato je mnogo učio, dumao i poslije kada je porastao, za “kaznu” postao Inženjer.

Zadnji skeč s njima dvojicom, jer ovdje u daljem tekstu napuštamo Baju, bio je oko “tapke”, naivne dječije igrice. Tu se par ili više sličica stavi na ravnu podlogu, koje onda dlanom pokušavaš preokrenuti na drugu staranu. Ko uspije dobiva sve. Meni  to išlo za rukom…..pravo. Napunio sam sličicama  pet-šest velikih tegli od krastavaca. Sve nagur’o unutra. Što se kaže “ofufo” svu raju,tapkaroše iz naše  i okolnih ulica . Pola mi uzeo dežurni caja, to je tada moglo,a pola  teška srca,odlučim baciti sa prozora u jagmu.

Zabranio mi stari tu “sportsku djelatnost”,zato  odlučim  prekinuti i gotovo. Nije bilo lako, trebalo je proslaviti “šampiona”. Glavna pomoć bio je  Miki . Ja bacao sa svog prozora ,a  Miki sa svog…stotine sličica lepršaju i vrte se u zraku. Dole medju malom rajom pakao od gužve, kupe grabe ili čekaju bacanje.Baš kao “kume izgori ti kesa”. Odjednom pljus kanta vode po njima ,red sličica ,red vode i tako desetak minuta. Prišunjao se Bajo i iz korita vodopadom po raji. Svi smo se valjali od smijeha. Drago djetinjstvo, ulica i kvart. Ubrzano sa našim rastom i sazrijevanjem,rasle su i nove potrebe koje su dovele do   “invazije” na bioskope, Ekspres u Titovoj, kupanje pod branom na Bentbaši  i razne druge aktivnosti. Miki odjednom nestao.” Preselio na radio” ,mislim RADIO SARAJEVO. Nisam ni znao dok mi nisu rekli .Vidim ne vidjam ga, a čujem mu glas. Svake nedelje u 9 sati ujutro nova radio drama i Miki u njoj.Teta Ajša ,Mikijeva majka mnogo mu je pomagala.

Ta majka nad majkama /  radila je skoro sa svom malom djecom u obdaništima Sarajeva /,bila je pjesnička duša koja je svog mladjeg sina pažljivo usmjeravala ka  lijepim umjetničkim vodama. Povela ga je zatim teta Guna Miletić rukovodilac sekcije  i g-dja Rikica Ovadija urednik sa ostalim talentima u redakciju radio drame,  odjeljenje za djecu. Tu je bila Kikica-Jasminka Djumrulčić, pa takodjer naš komšija Enes Muhedinović, Miron Strutinski, Zijah Sokolović,pokojni Vanja Albahari  i još metar raje. Medju njima i Miki.Učili i glumili. Nama je bilo drago ,mnogo nam prijalo.Tada nije bilo zavisti i ljubomore na tudji uspjeh.Ama jedan od nas. Cijenilo se to, danas  je mnogo ozbiljnije. Ode Miki u prave  glumačke vode, da se bori na ekranu sa junacima koje smo gledali kao djeca i da drma daskama koje život znače. Uspio je mnogo ,  vidjećemo u nastavku šta i kako. I mene je sve manje bilo u Radićevoj ulici. Istini za volju,nisam bio neki fudbaler da bih stalno “visio”u raji.Stoni tenis mi je više ležao, pogotovo kada je Kanbera montirao pravi sto. Sve je to bilo malo da bih se više vezao za vršnjake.

Glavni razlog mojih sve čćih odsustvovanja bila je muzika i Vuja. “Klepao” sam gdje sam stigao, od kutija do kanti za smetlje. Nisam imao ni palice nego rukama , dok ne pomodre. Vuja je već imao gitaru /Slobodan Vujović-Ambasadori /, pa smo vježbali ,tu je bio i njegov brat Tica. Davor je već pjevao uveliko i bio nam idol. Sve više odsustvovanja radi proba, pa turneje. Dio raje se ulio u FIS,a dio gluvario po ćoškovima ili socijali kraj Baruthane / zgrada današnjeg tužilaštva/. Ja i Miki,  svako na svoju stranu.

Nakon 40 godina, sasvim slučajno nadjemo se u Vankuveru. Išao sam na audiciju za Cruise Ship iz mjesta Viktorija /Victoria/ trajektom do Vankuvera /Vancouver/  .Nešto kao Ploče – Trpanj , slična udaljenost, ura i po vožnje. Audicija uspješno završena,na okupu malo društvo  iz Sarajeva. Kap , po kap razgovora uz “logistiku”  u par prijepodnevnih sati. Uskoro svi se pogubiše na svoje redovne poslove, koji su veoma važni i posebna su priča. Ostalo nas nekoliko najbližih, ranom mladošću povezanih . Još sahatak priče, a ja moram moram požuriti da ne okasnim na trajekt u Tsawwassen.  Ime je po lokalnom  indijanskom plemenu, a označava luku trajekta. Niko nema vremena da me vozi.

Pitaćete se a taxi ? Suho zlato. Znam da Miki ne vozi, ali  kaže  “svi se izgube kada je frka, položio sam nedavno i ja ću te trznuti” Kontam, nema smisla podaleko je, malo više od 40 km gore i nazad, po solidnoj gužvi i  stisci sa “skupim”  vremenom. To nije ustupak, to je bila velika usluga za mene. Pokazao se Miki kao dječak od  prije, rizikovao je vožnju, novi auto i brzinu. Stigoh na vrijeme. Poslije toga, još jednom smo, u porodičnom krugu proslavili Novu 2006 godinu i dobro se ispričali, o raji , životu u Inostranstvu, familiji u Sarajevu. O glumi veoma malo, tek Žanka, njegova životna pratilja i potpora sve ove godine, rekla mi je nešto više.

      Eto opet teče  vrijeme, brže od rijeke. Deset godina će uskoro, kako se  nismo vidjeli. Trebali  bi,ali ne ovako decenijski.

Morao sam napisati ovu priču o nama i njemu. Djetinjastu priču iz djetinjasta vremena.  Ono što bi sada trebalo da  slijedi  je    referenca  o uspjehu jednog običnog dječaka, mladića i zrelog čovjeka, poniklog u Radićevoj  ulici. S malom razlikom u ovom slučaju priča nije Radićeva nego HollyWood,Vancouver,Toronto i filmske destinacije širom svijeta. Naravno i glumci iz tog svijeta, sa posebnim osvrtom na prostore bivše zemlje. Ipak da se ne zavaravamo krenuo je iz Sarajeva  i učestvovao u mnogim i poznatim filmskim i pozorišnim projektima. Bilo bi suludo nabrajati ili pisati 72 filmska i tv igrana projekta Nadam se da priču nismo završili, na redu je statistika koju ćemo analizirati možda za narednih, makar pet godina.

Za sve one koji poznaju Zinaida Mikija Memiševića nudim par načina kako saznati više o onome što je snimao i igrao. I za one koji još nisu čuli ,a pitaće se; Kako je to moguće? Prilika je da se vidi i spozna koliko  truda je potrebno , koliko univerziteta možeš završiti kada 72 uloge naučiš napamet. Sam scenario, kratak ili dug sigurno je kao jedan ispit. Pa sada vidite kako je to  u realnom svijetu glume. A tek da isplivaš ,koliko je potrebno,truda ,rada,razumijvanja,ustupaka…pa nekada i veza. Da ne govorimo o Agentu za filmsku inustriju koji te plasira,ustvari prodaje.Tek tu kada dodješ počinju belaji posebne vrste. Nije mi to Miki rekao, znam to iz vlastitog iskustva i rada inostranstvu kada je muzika ili bilo koja umjetnost u pitanju.

Dakle, da istaknem ono što je važno; kako vidjeti šta je sve naš drugar snimio. Ukucate wikipedia Zinaid Miki Memišević, koji red ispod je naslov external links i sve što vam treba o njemu imaće te ispred sebe.

Ja ću još dodati par rečenica. Najviše mi se dopao film koji se zove MIRACLE snimljen 2003 godine. Priča je to o Olimpijskom Hokej Timu SAD  sa zimske olimpijade u Lake Placidu i finalnoj utakmici koju je iako manje iskusna ekipa SAD pobijedila sa 4:3. Do tada u svijetu hokeja sovjeti su bili trofejniji,ali sjetimo se, bilo je to vrijeme kada je  hladnoratovska kriza bila na vrhuncu. Dva trenera jednog glumi Kurt Russel ,drugog Zinaid. Iako ni rječi nije prozborio u tom filmu, po mom mišljenju, to je jedna od najboljih rola u kojoj   mimika dominira ulogom u filmu. Ne sjećam se da je dobio nagradu.

Inače ih dobio onoliko,koliko bi trebao,makar za životno djelo. Iako je učestvovao u nekoliko epizoda Bolji Život ,i bezbroj tv serija koje ćete naći na wikipedia ,o zapadnim da ne govorim ,trebao bi kod nas imati malo bolji tretman. Bio je u X Files, Breaking the Surface,Da Vinci’s Inquest,Dark Angel,pa npr.filmovi ; “2012”u kome je glumio Sergeja Makarenka , u kome je  glavna ulogu igrao  John Cusak,pa onda “I Spy” sa Eddy Murphy, Pappy and Speedster / za tu ulogu je nominovan za glumačku nagradu Leo Award,ali u Kanadi-British Columbia/ slijede ,”Coundown”,”Smokin Acces and Assassins Ball”, “Turbulence 2-Fear of Flying” itd. Ostalo možete naći sami. Listu naših fillmova i glumaca ne mogu navoditi, trebalo bi mi još mnogo prostora. Tu su svi poznati reditelji i glumci sa naših prostora od prvog filma “Konjuh Planinom”1966 godine pa do samog početka rata u navedenoj seriji bolji život ili filmu “Braća po materi” Nemojte mi zamjeriti nisam dobar u statistici i kvizovima,ali dao sam vam put kako vidjeti šta je uradio.

Sarjevo N.P. G.ministarka- igrao Raku 66-'69.g_n

Slika iz Narodnog Pozorišta u Sarajevu gdje je glumio Raku u Gospodji Ministarki od ’66-69.Tri puta su mu mijenjali kostim jer je brzo rastao.

  Ono što mene najviše muči i čudi je činjenica da, odkako je diplomirao na poznatoj Akademiji za Filmsku i Pozorišu umjetnost u Beogradu 1974 godine, malo šta sam o njemu pročitao u štampi ili vidio na televiziji,osim ako izuzmem same nastupe i glumu. Većinu ovok teksta sročio sam uz sjećanje i pomoć baze podataka na internetu. Završavajući ovaj tekst, “iskopao” sam par napomena koje su mi se činile suvislim za njegov ukupan rad. Iznenadio sam se njegovom predavačkom djelatnošću.

Pet školskih godina,tamo negdje osamdesetih predavao je  Kulturu Govora u 13-toj beogradskoj gimnaziji, zatim dikciju na specifičnom ali zahtjevnom Advenstističkom fakultetu,a u Sarajevu na Akademiji za Pozorište i Film, takodje dikciju sve do početka rata. Zadnje predavanje održao je 27 aprila ’92 godine. Od tada započinje Kanadska i svjetska avantura. Ne otima se za  uloge jer potpuno je u drugom privatnom biznisu. Kada ga pozovu ide, sjećanja rijetko dijeli.Ovo je izuzetak.

 

manji format

Slika iz filma Miracle,uloga Trenera hokejaškog tima Sovjetskog Saveza.

 

 

220339 

Zike Zijah Sokolovic i Miki  “Dječiji Kabare”koji je Zike napravio za Zmajeve Dječije Igre i koji su njih dvojica igrali par godina sirom bivse domovine. Inace ova dvojica sarajlija  prilatelji su poslednjih 60 godina….i dan danas….da se covek prepadne koliko dugacko i neraskidivo prijateljstvo….

 Zinaid_(Miki)_Memisevic_in_2011Mikice hvala ti od raje iz Radićeve, od moje malenkosti koja se drznula da oživljava žive ljude i tvojih djaka kojima si prenosio iskustvo. Sa ovakvim sjećanjima za koja smo svi dali i dajemo doprinos možemo i dalje biti ponosna djeca zavičaja i grada u kome smo rasli.

 Za kraj predivna slika dva lafa ,lika i karaktera

13081924_10153452414110812_1769428114_n

Danny Glover i Zinaid Miki Memišević na snimanju filma “2012.”g.

Napisao LJubo Pavlović

U Sarajevu 28.04.2016 godine,

 

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.