TOPLI OBROK

MIRZA HASANEFENDIĆ

TOPLI OBROK

Kako se nekad, na pauzi, dobro jelo!

U mojoj novoj radnoj sredini imamo svakog dana, tačno u podne, neplaćenu pauzu za ručak jedan sat. Za razliku od onog starog ”prevazidjenog” samoupravljačkog sistema, u kojem je pauza bila plaćena i dobijani bonovi za topli obrok, ovdje u naprednom svijetu nije ništa plaćeno i ne dobijamo ništa (u smislu bonova).

Jedem one ”teško svarljive” (!) pice, hamburgere i hot-dogove, koje ovdje u žargonu zovu junky-food ili hrana od otpadaka i kojoj zbog opasnosti za zdravlje pristaje naziv ”smeće ‘hrana”.

Želudac se pati da svari tu hranu, a moja duša ”plače” za onim nekadašnjim plaćenim pauzama za topli obrok na mom bivšem poslu i u mom gradu.

Ja sam, dobar dio mog radnog vijeka u Sarajevu, radio u centru grada. To je činilo veliku kvalitetnu razliku u načinu ishrane izmedju grada i prigradskih ”čuvenih” radnih lokacija Lukavica, Stupa i drugih velikih privrednih radnih sredina. Moglo se i tamo pojesti nešto dobro, ali to nije bilo uporedivo sa ponudom Baščaršije. Radio sam jedno kratko vrijeme na Stupu i u Lukavici i od hrane mi je ostala u sjećanju dobra musaka i kolači.

U kancelarijama širom grada imali smo, u osnovi, dvije vrste toplih obroka. Prvi su bili oni brzi kada je bilo mnogo posla ili iz nekog drugog razloga nije se moglo taj dan izlaziti van firme na topli obrok. Tada bi neko (obično pripravnik) otišao kupiti burek (krompirušu. sirnicu, zeljanicu itd), kojeg je donosio u masnom papiru, ili deset (petnaest) u pola sa jogurtom i u kajmaku po želji naručioca.

Taj doručak je bio vrlo ukusan, ali je imao dvije velike mane. Prvo, ostavljao je masne neželjene tragove  po stolu i po službenim papirima razabacanim po istom. Drugo, poslije pojedenog bureka tako je obro išla hladna piva, a koja je bila zabranjena na radnom mjestu.

Ustvari, alkohol je bio generalno zabranjen u svim kancelarijama, ali je uvijek bilo u nekoj ladici (ili ormaru) tzv domaće rakije, koju smo kupovali od naših portira. To je bio tip prigradskog seljaka, što hoće reči jednom nogom na selu, a u drugom u gradu. Inače, kao društvena kategorija nikada pročitana knjiga ( malo selo, malo grad).

Pošto domaća rakija nije fabrička proizvod, ona nema službene norme (standarde) za kvalitet i kao takva je promjenljivog kvaliteta, koji prevashodno zavisi od domaćina proizvodjača i isporučioca iste.

Da bi prevazišli te probleme ”standardizacije” domaće rakije, mi smo u kancelariji uveli našu standardizaciju kvaliteta iste. To je bilo namjenjeno prije svega domaćoj (seoskoj) rakiji, ali je bilo primjenjivo i na fabričku (industrijsku) rakiju.

Prvi tip rakije je bila tzv. Brzopotezna, a to hoće reči da se ista brzo ”potezala” odnosno da je bila od jednog ekstra kvaliteta pa se brzo (često) pila. Drugi tip rakije bio je tzv. Pitka, ista je bila solidnog kvaliteta i pila sa polako sa pristojnim uživanjem iste. Treća rakija je bile tzv. Dugotrajna, jer je bila lošijeg kvaliteta, pila se rijetko i sporo pa je kao takva dugo trajala odakle potiče njen naziv. Četvrta rakija je nosila naziv obloguša tj. ista je dobra samo za obloga (za skidanje temperature) i uglavnom se nije pila nego ostavljala u dnu ormara. Ona je bila ispijana samo od strane ”hroničara” (alkoholnih ovisnika).

Toliko o rakiji u radnoj sredini, a sada se vratimo našoj priči o toplom obroku!

Druga sorta toplog obroka je bilo nešto posebno, čitav jedan ritual. Priprema za to počinjala je ujutro uz kafu razgovorušu. Tada se ”bistrilo” gdje ćemo ići tog dana da jedemo, jer je čaršija nudila neodoljive ”mirise”; čevapi kod Želje, Kurte, u Devetki, u Petici itd., pljeskavice kod Mrkve, pače i druga bosanska jela kod Hadžibajrića, burek i sve vrste pita širom Baščaršije, domaća jela kod Nurije Palate, i još mnogo ostali jela…

Ako bi bile lijepo vrijeme, dešavalo se ponekada da se malo i ”prošeta” na pauzi po Saračima, Ferhadiji i malo po Titovoj, najdalje do legendarne Parkuše.

Ponekad, kada se imalo vremena, svrati bi na ekspres kafu u legendarnu slastičarnu Oloman, koja je bila neizbježnog sarajevskog šminkeraja. Mjesto skupljanja fine raje i manjim dijelom sarajevskih snobova, kojima je značilo da vide i da budu vidjeni u toj kafe-slastičarni.

Nekada davno su postojala dva Olomana, oba vlasništvo te stare sarajevske familije. U jednom dužem periodu prošlosti postojao je i tzv. mali Oloman, koji je bio na onom mjestu gdje ja kasnije podignuta ona ružna velika plava robna kuća. U to doba u oba Olomana jeli su se dobri kolači.

Onda je jednog dana plaćen danak progresu i razvoju grad, pa je mali Oloman nestao zajedno sa kuglanom, pored njega, poslovnicom Centrotransa, i najvećim boemskim sastajlištem Sarajlija, legendarnom kafanom Istra.

Sve je nestalo u kratkom vremenu, a tu je nikla nova robna kuća, tj. najveća prodavnica mješovite robe u gradu, a koja je svojim spolajšnjim izgledom bila predmet mnogih šala Sarajlija.

Neki su govorili da je to najveća Stanice milicije na Balkanu, a jedan naš jaran je imao običaj reči da je najljepši pogled na grad sa terase robne kuće, jer se samo odatle ne vidi taj ”ružni” objekat.

U veliki (onda preživjeli) Oloman se išlo prije svega zbog dobrog ”izloga” gdje si mogao da vidiš sve, a i ti lično da budeš vidjen od svih, što je bitno u sarajevskom mentalitetu. Oloman je bio na dobrom glasu po dobrom kapučinu i ukusnoj ekspres kafi, koja je tu počela lagano da tjera našu klasičnu kafu iz naših kafe-razgovora.

Ja sam volio Oloman, pored već dosta toga navedenog, jer je to bio prvi ugostiteljski  objekat gdje je bilo zabranjeno pušenje, pa sam mogao uživati u kapučinu bez dimne zavjese. Valjalo je stisnuti ”petlju” pa zabraniti pušačkoj naciji da ne puši uz kafu.

Neki fini gosti, pomalo mangupi, donosili su sa sobom u džepu pepeljaru pa su izlazili sa istom na pločnik ispred Olomana da zapale i uživaju u cigari i u kafi. Bili su kulturni i nisu htjeli da otresaju pepeo na ulicu. To nije bila stalna praksa, ali je kao sarajevski ”fol” ostao memorisan u sjećanju raje, pa i ove priče.

Pošto u čaršiji nisu primali bonove za topli obrok, bili smo prisiljeni zamarati glavu šta uraditi sa tim bonovima. Obično, iste smo koristili za kupovinu ”kolutova” sira, kolača, suhomesnatih proizvoda i drugih prehrambenih artikala, zavisno šta se moglo naći u maloj kantini u prizemlju (obično). Te kupljene stvari su se nosile kući.

To je bila priča o toplom obroku u jednom vremenu i jednom društvu, u kome se nikome nije nigdje žurilo, a kojeg više nema.

12 juli 2012 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply