KEMO………..

UVOD

SJEĆANJA NA KEMU FAZLIĆA NIKADA NE UMIRU…

Ako si bio Sarajlija rođen pedeset i neke, a vrtio si se oko sporta, onda si morao znati Kemu Fazlića, stonotenisera saveznog značaja. Bio je jedan od vrhunskih igrača u SR BiH, a bio je i poznat i na saveznom nivou. Napisa ovaj divni nekrolog o Kemi njegov drug iz raje,  prvogimnazijalac Mirsad Hadžimešić, pa krenu tako i mene sjećanje na Kemu Fazlića. Mirsad je sve to lijepo filigranski istkao, a ja samo malo da dodam ovom tekstu, o keminom ”gostovanju u čobanijskoj raji.”

Kemo, kao već poznato stonotenisko ime, igrao je za Skenderiju ping-pong zajedno sa Rankom, Minjom i Kukom i ta je ekipa harala lokalnom ligom. Pored ping-pong Kemo je odlično i ”lopte” (u  SA žargonu naziv za fudbal). Nas dvojica smo igrali  u špicu napada, on desno krilo a ja centarfora. Bio je vrstan igrač i bio je onaj tip fudbalera zvani ”ševadžija”, tj pretjerivao je u driblanju. On uzme loptu i dribla sve redom, uživa u tome i zaboravi na saigrače. Ovde da napravim malo odstupanje, pa da ponovim legendarnu provalu Mirka Kamenješevića, koji reče u radio-prenosu :” Dok Ferhatović dribla slušajte muziku iz studija”. A sad vratimo se našoj priči.

Kemo i ja bili smo dva igrača  čija su poimanja fudbala bili totalno udaljena, Kemo je volio da pravi tunele (provlači loptu protivniku kroz noge), da rola i volja loptu, na radost publike, dok sam ja ”patološki” volio da vidim da se mreža iza golmana trese tj za mene je postignuti gol bio uvijek glavni cilj fudbala. Kada sam na ovom, uvijek se rado sjetim izjave mog dragog fudbalskog kolege iz studentske reprezentacije na Univerzijade (Tjentište 1975) Kapetanovića, koji je mene, kao fudbalera, opisao u jednoj rečenici; ”Volim igrati sa Mirzom, on već na zagrijavanju ”zavali” dva-tri gola!”

Igramo tako neke godine u finalu nekog turnira u FIS-u. Rezultat neriješen, utakmica se lomi i u jednom momentu lopta iz dubine dođe do Keme. Pozicija iz snova, Kemo i ja, protiv jednog-jedinog protivničkog odbrambenog igrača, koji krenu na Kemu, a ja ostadoh sam na penalu i ostalo je samo da MoKe doda loptu meni, a onda je ”Baja” tj gol garantovan, a time pobjeda na turniru. Ja takve pozicije ne promašujem samo da se lopta ”dokotrlja” do mene i sve je gotovo.

Ali jest ”malo sutra”!

Uhvatio se moj Kemica lopte u korneru na desnoj strani, pa provuče loptu kroz noge protivniku, pa ga malo sačeka pa onda malo zarola loptu pa ga pređe drugi put…..ja na penalu ”poludio” koristim one glagole koji su cenzurisani i koje nikad ne koristim u svakodnevnom životu,,,,,,ali đaba lopte nema pa nema… umjesto lopte dođe drugi igrač i ”pokupi” i loptu i Kemu i posla ih obadvoje,  u korner.

Poslije mi izgubimo na penale, a ja ljutito kažem Kemi: ”Ma sutra ću ti kupiti loptu, pa je nosi kući pa se sam naigraj….!”

Ovo obećanje nisam nikad ispunio, ali mi ovaj divni mirsadov tekst podsjeti na Kemu Fazlića i ovaj davni događaj, a ja sebih obećah da ću prvom prilikom kada dođem u Sarajevu otići i odnijeti cvjeće na grob mog dragog druga. Ono prvo obećanje nisam nikada ispunio, ali ovo drugo ću garantujem ispuniti iz poštovanja prema ovom velikom i plemenitom čovjeku i meni dragom sportskom drugu.

A sada Vam toplo preporučujem da pročitate ovu divnu priču Mirsada Hadžimehića napisanu inspiracijom, ”mirisom i ukusom” gradskih ulica sedamdesetih godina.

Uvod napisao Mirza Hasanefendić april 2018

KEMO…..

kemo fazlic
Godina je šezdeset i neka. Kemo prvi vuče kartu. Okreće je polako, da svi vidimo jokera prije nego što ga stavi u par i napravi tercu. Teatralno okreće karte, cereka se i spušta dva kvarta i dva terca na sto. Svi letimo u dvije glave. Drugi put u istoj partiji ima štelu u ruku. Bacamo karte, Ferdo piše i mrmlja „rodi me mati sretnog i halu me baci“. MoKe se cereka „ma kakva sreća – znanje“.

Godinama kasnije, šutamo remija u Keminom rekreacionom centru “KF POLJANE” u njegovoj kancelariji. Konobar donosi viski. Glasno mrmljam „para na paru šuga na fukaru“. Zezam se ” Da li je i ovaj zdanje stečeno na remiju ili od je ping-ponga. Veliš sve ovo ti stisn’o i napravio, sve ove sale za tenis, spa, fitnes i bazen “. MoKe se smije kao nekad šezdesetih. „Stisnulo se malo“ odgovara. „Hajde, ko dijeli, da se ovo privede kraju, treba calenzi bite“.

Ali ovo je san, ovo nije java, jer je ovo Bosna i ovdje samo san uspijeva. A java je da je danas bio 23. Međunarodni memorijalnom turnir „Kemo Fazlić“, koji se održao u Skenderiji . Lakše je otići na turnir nego na šehidsko mazarje. A spomen je spomen i sječanja su jaka, kao da je sve jučer bilo.

Kemo Fazlić – MoKe, još zvani i Čifto, je moj drug iz osnovne škole i prvi poslovni partner još iz davne ’66. godine. Kemo je poginuo braneći Sarajevo na Poljinama 1992. godine. Kemo je šehid a ne veliki poduzetnik i vlasnik „KF POLJINE“. Kemo je bio čudotvorac s celuidnom lopticom, šampion. Krenimo redom, priča teče ovako.

Vruće je ljeto šezdeset šeste. Sjedimo na uglu Potoklinice i Logavine. Tu su: Ferdo, Muha , Tozo, Ado i MoKe. Mali tamić brekće i jedva se penje uz Logavinu. Vozi čumur sa Kovača. Dva radnika izađoše iz tamiča i istovariše za minutu ugalj pred vrata tete Hajre. Izašla stara nana, sa šamijom na glavi i skupljenim rukama na prsima, te zapomagaše „uh šta ću sad, ko će ovo unijeti, dragi Allahu pomozi“. Vidi nas kako sjedimo, doziva „hajte djeco moja pomozite, neće vam bit’ džabe.“

Svi smo oborili glave, k’o ne čujemo, vruće je, asfalt se topi, neko mrmlja „gdje nas nađe“. Ustaje Kemo a onda i ja za njim, idemo unositi čumur. Kontam, možda nam stvarno da koji dinar, a ako ne, nije važno, nakrali smo se jabuka iz njene bašče, trebali bismo džabe deset tona čumura unijeti.

Ostala raja hvata maglu, ko moraju nešto raditi, opšta bježanija. Šta je tu je, možda nisu ni kokuzi. Kemo nije imao oca, imao je mlađeg brata, mati je slabo zarađivala i teško se živjelo. Bio je uvijek kokuz, a kad negdje skotna koji dinar nije ga lako trošio, zbog toga smo ga i zvali Čifto. Skinuli smo trik-trake Jugovinil Split i onako bosi navalili na te dvije tona čumura.

Satima smo radili a stara je nana iznosila himber i bodrila nas: „Bog vam dao što vam duša željela“. Jedva smo završili. Ja bih i prekinuo ovu humanitarnu misiju i odustao ali je Kemo stalno govorio „stisni“, stisni još malo“. Nana Hajra je bila obrazli, valjda se i sažalila kad nas je vidjela onako oznojane i prljave, svakom je dala po crvenu stoju. Crvendać u ta doba, kad su nam petoparci i banke bile kao kuće, je bilo pravo malo bogatstvo. A šta sad? Možemo malo poklape ili pokera u Hrgića ulici s ostalaom rajom. Možemo se ožderati na Čaršiji. Dogovorimo se da ne trošimo pare pa ćemo sutra skontati neki posao, kako bismo šta zaradili s ovim pologom.

Nalazimo se ujutro na čošku i kontamo da ove pare obrnemo Kemo predlaže da kupimo košpice, napravimo fišeke pa u nedjelju na Koševo da prodajemo na utakmici. Hajmo, rekoh, kupiti koktu u podrumu pa već nešto skontamo. Svrbe nas pare u đepu, treba to potrošiti a posao može i sačekati.

Silazimo stepenicama niz Hrgića ulicu prema Sagardžijama i idemo do podruma. Vinski podrum „Franjo Supilo“ se nalazio na samom ćošku Sagrđija i Titove ulice, odmah pored kafane „Drina“,

U podrumu se prodavalo vino, sarajevska piva- klipača, kokta i jupi, sve to u pola cijene jeftinije nego u granapu. Naslonjeni na gelendere uz tramvajsku prugu preko puta podruma pijemo koktu. U jednom cugu je iskapismo. Dan je paklen, mađar sija k’o tepsija. Raja prolaze i idu na kupanje na Bentbašu i na Darivu, uprtili šlaufe, auto-gume zapravo, pa onda deke, lonce i svraćaju u podrum i uzimaju pivo, vino, jupi, te hrle preko Čaršije, pored Vijećnice, da u Miljacki potraže spas od vručine.

Danas će se i Miljacka piti, rekoh. Onda se samo pogledasmo i jednoglasno uzviknusmo „hajmo taliti kokte uz Miljacku“. Kupujemo gajbu kokti. Nemamo para za kauciju ali stari prodavač nam vjeruje. Kunemo se da ćemo vrati gajbu i flaše. Valjda je pomoglo i to što smo se zakleli Bogom i što nam je teta Hajra zaželjela svaku sreću u životu i halalila ono što nam je platila za ćumur. Nosimo gajbu između sebe i pravac Bentbaša. Ulazimo u Miljacku iznad bazena, gazimo kroz rijeku do koljena i posao kreće. „Kokta… kokta… hladna kokta“. Raja sa obale dižu ruke – „ponesi tri“ „donesi dvije“. Trčimo kroz hladne brzake na lijevu i desnu stranu Miljacke dok se kokte hlade u gajbi u plićaku. Nismo stigli ni do Darive a sve smo već prodali. Gledamo četiri „cenera“, dupla zarada za samo dva sata rada. Trčimo nazad po novu turu. Ide posao k’o lud. Više i ne jedemo kod kuće nego kod Haseta u čevabdžinici Devetka. A zaslađujemo se u „Tip –Topu“: šampite, krempite tulumbe, svega je bilo.

Ali, pokvari se vrijeme, zahladni, nema kupaća, nema kupaca i posao stade. Šta nas briga, već smo se ohadžijali.

Pravimo nove planova ali se nismo našli i onda se bratski rastaljujemo. Ja igram do kraja, kupujem prva tri reda karata u ljetnom kinu „Kolobara“. Tapkarenje, pa šta, i to je samo trgovina. Daje se meksikanski film „Jedan dan života“. Ako sve prodam imam za novu kožnu fudbalsku loptu, ima da budem glavni u raji. Karte sam kupio u dva sata, čim se blagajna otvorila a predstava je tek u 8 navečer. Kiša je pala u 6 i nije stala cijelu noć. Ko će u ljetno kino po kiši? Sjedim sam u tri reda a kiša i dalje pada. Tako mi i treba, kad nisam pametan k’o Kemica da stisnem i sačuvam teško zarađeno. Snašla me „turšija“, kako su tapkaroši nazivali situaciju u kojoj ne uspiju preprodati kupljene karte i tako izgube uložene pare.

A Kemo??? Kemo je kupio novi reket – softaš, iako je i sa tahtašem bio najbolji u pionirskom centru na Logavinoj. S tim reketom odlazi u STK „Željezničar“ i postaje legenda sarajevskog, i BH stonog tenisa. Ali nije stvar u reketu, stvar je bila u Kemi – ta stvar je bila volja, stiskanje, upornost, od poena do poena, od meča do meča. Čelična volja stečena uz one teške čelične kante, kad smo zaradili svoje prve pare. Hvala ti MoKe druže, evo i danas stišćem da idem dalje pa da napišem i ovu priču o mom dobrom drugu Kemi Fazliću.

Napisao Mirsad Hadžimehić u Sarajevu u aprilu ljeta 2018.

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.