”JEDAN POGLED NA SARAJEVO”

napisao IVO ANDRIĆ

JEDAN POGLED NA SARAJEVO!
To je grad. U svakom smislu te reči. Počevši od onog
fantastičnog smisla koji ta reč ima u bajkama što smo ih slušali
kao deca (“pa onda ih dovedoše u jedan v-e-l-i-k-i g-r-a-d…”),
pa do istorijskih činjenica o razvitku i opadanju ovog mesta u
prošlosti i do statističkih podataka o njegovom napretku danas,
u novoj Jugoslaviji.
Gledan ovako sa visine, taj grad nam govori svojim građevinama,
baštama i ulicama koje su ispisane i nacrtane na padinama
strmih bregova kao na stranicama napola otvorene knjige. Pred
nama iskrsavaju magloviti fragmenti njegove prošlosti.
Sarajevo spada u one gradove čiji je postanak vezan za
dolazak Osmanlija u našu zemlju, čiji je razvitak i osnovni oblik
uslovljen vekovnom osmanlijskom upravom.
Pre više od pet stotina godina prethodnice osmanlijske
ekspanzije bile su česti gosti. Tu su se najposle i ustalile. One
su i bile začetnice prvih naselja na samom ždrelu planinskog
klanca kroz koji se reka Miljacka provlači kao konac kroz iglene
uši. Sa učvršćenjem osmanlijske vlasti u Bosni iz tih utvrđenja
i naseobina oko njih stao je da se razvija administrativni, vojni i
trgovački centar. Grad se širio i ulepšavao, naročito u toku XVI
i XVII stoleća, ali uvek ostajući na ivici klanca, kao pauk pred
pukotinom iz koje izlazi, ali od koje se nikad posve ne odvaja.
Tako je nastalo feudalno Sarajevo osmanlijske epohe i tako
se izgrađivalo i širilo pod istim i sličnim uslovima pod kojima
i ostali balkanski centri osmanlijske države. Vreme velikih
osmanlijskh napredovanja na Zapad, to je vreme njegovog
procvata. Tada se ono u turskim dokumentima naziva “ognjište
ratova i cvet među gradovima”, “grad boraca i pobednika”, a
u starim srpskim crkvenim zapisima “bogomhranimo mjesto
Sarajevo”. U toku XVII veka Sarajevo je velik i bogat grad sa
preko sto džamija, sa javnim građevinama od vrednosti i lepote,
kupatilima, bezistanima, karavan-serajima i sahatkulama. Neke
od tih građevina, koje su se sačuvale do dana današnjeg, svedoče
o razvitku i veličini tadašnjeg Sarajeva. Svi strani putnici,
Venecijanci, Francuzi ili Nemci, govore o Sarajevu kao o
mnogoljudnoj, bogatoj i lepoj varoši koja je važan posrednik u
trgovini između Istoka i Zapada. U tom podizanju grada igrali
su važnu ulogu ljudi naše krvi i jezika, koji su primili islam i
došli na visoke vojne i administrativne položaje Osmanlijske
carevine, kao što je, na primer, onaj Husref-beg koji je sa manjim
prekidima bio dvadesetak godina guverner Bosne i Hercegovine
i koji je sagradio najlepše građevine Sarajeva.
Ali ratovi koji su stvorili i podigli Sarajevo bili su i uzrok
njegove propasti. Poslednje godine XVII veka u Sarajevo je
prodro sa svojom vojskom austrijski vojskovođa princ Evgenije
Savojski. To je bio i kraj njegovog prodiranja u tursku carevinu,
ali ujedno i kraj razvitka cvatućeg grada Sarajeva. Sarajevo je
spaljeno, stanovništvo svih vera razbeglo se ili je pobijeno ili
odvedeno u ropstvo. Grad se više nije nikad potpuno oporavio
od tog udarca ni dostigao stari stepen bogatstva i lepote. Zajedno
sa carevinom koja ga je osnovala, Sarajevo je početkom XVIII
veka zapalo u letargiju sporog dotrajavanja.

sarajevo ivo andric2
Godine 1878. tursku vlast je, posle više nego četiristogodišnjeg
vladanja, smenila vlast Austro-Ugarske Monarhije.
Tako je jednu dotrajalu imperiju, Osmanlijsko carstvo, smenila
druga imperija u dotrajavanju, monarhija Habzburga. Berlinski
kongres poverio je Austriji upravu turskih pokrajina Bosne i
Hercegovine, sa izričitim zadatkom da u tim zemljama uvede
pravedniji i bolji poredak, u prvom redu da reši zastarele i
nemoguće agrarne odnose koji su bili izvor nezadovoljstva i
opšteg siromašenja zemlje. Monarhija Habzburga, koja je još
u Napoleonovo vreme, kako se govorilo, bila za celo jedno
stoleće u zadocnjenju za istorijskim razvitkom Evrope, pokazala
se nesposobnom i izneverila je “misiju” koju su joj velike sile
poverile. Nijedno od bitnih životnih pitanja ona nije rešila, ni
mogla da reši u okupiranim zemljama. Nesumnjivo da je sa
novom vlašću došla i relativna civilizacija i sa njom i uređenje
Sarajeva u savremenijem duhu i obliku. Ali većina onog što je
ta austrijska okupatorska vlast davala Bosni i Sarajevu bilo je u
stvari više potrebno njoj i njenim daljim imperijalnim ciljevima
na Balkanu nego narodu Bosne i Hercegovine. Okupatorova
urbanistika, kao i njegova arhitektura, bila je veran izraz njegovih
društvenih shvatanja i političko-privrednih planova. Na
orijentalno Sarajevo, koje je već odavno bilo u punoj dekadenciji,
ali još uvek imalo i harmonije i logike u svakoj svojoj pojedinoj
građevini, kao i u svom celokupnom izgledu, nalepila je nova
austrijska vlast arhitektonsku nedonoščad Centralne Evrope.
Ona je stvorila uske ulice, nevesele kuće sa mračnim hodnicima,
katoličke crkve i kapele bez traga plemenite tradicije i lepote.
U isto vreme ona je modernizirala, proširila stara i podigla nova
utvrđenja po visovima oko Sarajeva.
Tako je ta arhitektura bez duha i oduševljenja, bez života i
životne radosti, strana shvatanjima i potrebama novog vremena
i interesima širokih masa naroda, udarila svoj pečat jednom delu
Sarajeva. I tako je u staroj osmanlijskoj busiji stvorena nova,
moderna busija novog imperijalizma habzburgovske marke.
Danas jedna nova epoha, koja je otpočela tek posle drugog
svetskog rata, epoha u kojoj je narod Bosne i Hercegovine prvi
put uistinu uzeo svoju sudbinu u svoje ruke, udara svoj pečat
ovom drevnom gradu. I Sarajevo se po logici novog života
izvlači prvi put u svojoj istoriji i defi nitivno iz tesnaca u koji
ga je ukleštila gotovo petvekovna osmanlijska uprava, a iz
kojeg ga nije htela i nije mogla da izvuče ni docnija uprava
“hrišćanskih” država.

sarajevo ivo andric
To je grad. Ali grad koji spada u visoko položene glavne
gradove Evrope. Njegova nadmorska visina je preko petsto
metara. Ono leži, kao što je rečeno, na samom otvoru uskog
utvrđenog klanca; zidovi toga klanca, sastavljeni od crnih
visokih planina, počinju tu da se rastavljaju i sve više šire; šireći
se oni se postepeno spuštaju da bi se najposle u kaskadi sve nižih
i nižih bregova i humaca izgubili u plodnoj ravnici Sarajevskog
polja. U procepu tih planina i bregova koji ga opkoljavaju sa
tri strane, a ostavljaju mu slobodan vidik samo prema jugu,
leži celo Sarajevo. Njegove kuće, javne građevine i ulice steru
se samo manjim delom u ravnici, a većim delom penju se uz
padine bregova. Tu su i one strme ali prostrane i bogate bašte
koje okružuju gotovo svaku kuću na bregu, a koje su u tursko
vreme bile jedna od slava Sarajeva. (Za te bašte je venecijanski
ambasador Ženo, koji je 1550. godine prošao kroz Sarajevo,
zapisao da po lepoti ne zaostaju za onima u Padovi.)
Tako Sarajevo ima dva vida i dva lica, jedno tamno i strogo,
a drugo svetlo i ljupko. Na visovima iznad neprohodno tesnog
grotla dižu se kule i bastioni tvrđave osmanlijskog porekla. Iz
tog tesnaca bije uvek nešto kao dah minulih ratova i opasnosti,
malo straha i teskobe, pomešane sa oštrim planinskim vetrom.
A dole, u dolini, gde je osmanlijska vlast, u saradnji sa domaćim
življem, razvila, u svojim najboljim vremenima, stvaralački rad i
život – širi se grad Sarajevo. Grad sa starim i velikim tradicijama,
esnafskog reda i radinosti, građanske svesti i municipalnog
ponosa, poslovični grad novca i – potrebe za novcem, ali i
dobrog ukusa, i razvijenog smisla za red i lepotu, za skladan i
radostan život.
Te dve istorijski uslovljene i protivrečne osobine grada
ostavile su traga i u duši sarajevskog čoveka: samosvest, preduzimljivost,
želja za punim životom i daljim vidikom, a preko
svega toga veo melanholije, dah neodređene teskobe i istorijskog
opreza prema životu i svemu što život donosi.
To je grad. Taj utisak i ta pomisao nameću se uvek kad se
ispnemo na jedan od visova koji, okruženi starinskim utvrđenjima,
stešnjavaju i nadvisuju Sarajevo.
Uz padine bregova penju se strmi i u pesmama opevani
sarajevski voćnjaci, a između njih se ruše, kao tanke lavine snega,
bela mnogobrojna i tako karakteristična stara muslimanska
groblja. (Ne znam kakva je to igra čula ili nedokučiva logika
osećaja, ali uvek sam imao utisak da zaista voćnjaci idu uz breg,
a da se groblja spuštaju.) Sa sumrakom koji polagano pada belina
njihovih nadgrobnih kamenova ističe se sve jače. Mnogi od tih
tankih i uspravnih nišana nagnuo se kao da se sprema da legne
u grob i on, zajedno sa svojim pokojnikom. Na nekim mestima
su ti nišani posejani tako gusto i toliko nagnuti i ispreturani da
izgledaju kao klasje zamršeno i povaljano vetrom.
Ta starinska muslimanska groblja nemaju ničeg od mračne
tuge i jezivosti hrišćanskih grobalja. (“Turci sahranjuju svoje
mrtve mnogo lepše nego mi, njihova groblja su prave bašte”,
kaže jedno lice u Hajneovom “Putu po Harcu”.) Muslimansko
groblje zaista nije, kao hrišćansko, sumorno mesto na periferiji
grada, nego sastavni deo žive slike jedine varoši; u njemu i oko
njega smrt ne zamračuje život i život ne skrnavi smrt. Ta groblja
oko Sarajeva, sa svojim belim nišanima koji sve više tonu u
zemlju, umiru danas i sama, ali spokojno i vedro, u dostojanstvu
i lepoti kao što su umirali i bivali sahranjeni, u toku stoleća, oni
koji u njima počivaju.
Pod nama, u ljubičastom sumraku, tone sve više staro Sarajevo,
sa svojim građevinama svih vremena i stilova, svojim crkvama,
starim i novim, sinagogama i mnogobrojnim džamijama, pored
kojih rastu jablanovi, vitki i visoki kao minareta. Grad buna
i ratova, novca i gladnih godina, kužnih epidemija i razornih
požara, grad veštih ljudi, koji su uvek voleli život, iako su ga
poznavali i s lica i s naličja. Njegovo lice u poslednjoj svetlosti
sutona izgleda drevno mudro; na njemu su, kao bore vekovnih
podviga i iskustava, urezane linije ulica, krivudave i smele, one
iz turske epohe, prave i krute, one iz austrijskog vremena. Te
dve vrste gradskih ulica još se jasno razlikuju kao dve azbuke iz
dva razna pisma i jezika. Ali veo sumraka, koji biva sve gušći,
sve ih više izjednačuje i stapa u nečitku priču zajedničke noći,
koja sada pokriva istorije i legende, podvige stranih osvajača
i domaćih malih i velikih tirana i oligarhija, pokrete narodnih
masa, duge i zamršene račune i obračune između onih koji imaju
a ne daju i onih koji nemaju ništa do svojih potreba.
Samo dole, u dnu vidika, gde prestaje stari grad i počinje
slobodna ravnica, ima još traga dnevne svetlosti. U posrednom,
rumenom odblesku već skrivenog sunca belasa se dim fabričkih
dimnjaka i naslućuju krovovi novih naselja. Tamo novi ljudi
novih naraštaja ovog starog grada zidaju i grade novo. Sporo i
mučno – jer sporo i mučno se ostvaruju velike stvari – biće tamo
dole u ravnici savladana prošlost, prevaziđena istorija. Ispod te
na oko devičanske ravnice počivaju u bogatim naslagama tragovi
preistorijskih naselja, mozaici i miljokazi rimske epohe i novac i
oružje srednjovekovne Bosne, a na njoj se grade fabrike i stanovi
i pomaljaju oblici novog života. Pomaljaju se sporo i mučno, ali
sigurno, po neumitnim zakonima društvenog razvitka.
I u koje god doba dana i sa koga god uzvišenja bacite pogled
na Sarajevo, vi uvek i nehotice pomislite isto. To je grad. Grad
koji i dotrajava i umire, i u isto vreme se rađa i preobražava.
Ivo Andrić, “Jedan pogled na Sarajevo”
© Zadužbina Ive Andrića, Beograd, SRBIJA

objavljeno juni 2018 napisao Ivo Andrić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.