TIHO JE OTIŠAO LUHA ……..

 

napisao Mirza Hasanefendić

TIHO JE OTIŠAO LUHA

Ovih dana ode još jedan od stubova naše fudbalske mladosti. Umrije tiho i ode tamo odakle se niko ne vraća fini, plemeniti čovjek i trener Muhamed Lukovac, poznatiji u gradu kao Luha. Napisani su mnogi tekstovi ovih dana o njemu, pa ja riješih da napišem i sam jedan tekst o ovom dobrom čovjeku.

Ono što mi, možda, daje ekskluzivitet da pišem malo drugačije, osim divnih uspomena, to je privilegija da sam igrao lično protiv njega.

E sada, može nekako pitati kako sam ja sedamnaest godina mlađi od njega mogao igrati protiv njega i gdje??????

Bila je 1966. ako me ne vara sjećanje, Luha je bio na kraju karijere, a ja sam se kao malo poodrstao dječak vrtio po Skenderiji i tražio svoju šansu da zaigram u juniorima neke ekipe.

U tom vremenu FK Vratnik je igrao na starom igralištu na Skenderiji pokrivenom crnom šljakom. Igrao je u podsaveznoj ligi, u raji zvanoj ”Fildžan liga”.

Taj period igre FK ”Vratnika” ostao je u tužnom sjećanju, jer je na jednoj utakmici, prilikom bacanja u noge protivniku, na licu mjesta poginuo golman FK Vratnika Smajiš. Prva pomoć na terenu, zavijanje sirena Hitne pomoći, sve je bilo kasno za mladog golmana.

U FK Vratniku je desni bek bio Luha, a lijevi bek je bio Kula. Obadvojica su bili slabi sa kosom. Odnosno proćelavi, pa se raja ”zajebavala”; ”u Vratniku dva beka, a jedna dlaka na glavi”. Iz te ekipe iz tog vremena još se sjećam da je veznog halfa (broj 4) igra Kemo, inače serviser u ”Obodinu” u ulici Dobrovoljačka. Kasnije je u FK Vratniku branila još jedan fudbalska legenda golman Bešlija zvani Džine.

Jedne srijede igrači su igrali trening utakmicu na crnoj šljaci, i falio im je jedanaesti igrač. Nije bilo nikog, samo ja na ”ogradi” a nije bilo druge nego da samo ja popunim mjesto. Postavi me vođa ekipa na lijevo krilo, znači direktno idem (ili još bolje on na mene) na Luhu. Luha je bio jedan fini čovjek,  ali je važio un Turulju iz FK Bosne (koja je u to doba isto igrala na Skenderiji) kao poprilično oštar duel igrač. Bio sam suviše mlad i nejak, pa sam logično imao određeni strah od ćuvenog beka ili kako se to tada govorilo ”cvikao sam od njega”!

skenderija igraliste

Luha, kao iskusan igrač, odmah je skontao to pa mi  je rekao : ”Mali, me boj se igraj slobodno neću te je povrijediti. Pokaži što znaš!”

Ovo je bilo za mene vrlo inspirativno i zaigrao sam u punom sjaju. Luha je održao riječ i nije me niti jednom ”pokupio”. Bilo ga je vrlo teško proći . jer ja kao stari igrač znao sve fore, ali sam ja ipak našao njegovu slabu taču, a moju veliku prednost, bio sam duplo mlađi i mnogo brži od njega, pa kad dam dug for niz aut liniju nije me mogao stići. Napravio sam tako tri-četiri bijega i centrirao idealno u ”avliju” (šesnaesterac).

Strah me je bilo da će me Luha pokupiti bar jednom…..ali ne. Poslije završene trening utakmice, dok su igrači išli u svlačionicu, a ja nazad u publiku. On me potapša po ramenu pa reče: ”Dobar češ ti biti mali, a koliko imaš godina?”  Rekoh: ”Četrnaest”. Luha mi reče ”Još ti je rano, dođi iduće godine pa mi se javi!”.

Ja sam bio sretan, jer sam sebe vidio u toj ekipi sa tom divnom sarajevskom rajom. Ali čekajući da prođe godina, jedan poziv od Mladena Stipića promjenio je moj fudbalski put.

Ovo sam napisao po sjećanju i iz srca, jer sam tada shvatio da pored svoje robusne i muške duel igre, Luha nije htjeo da ubija volju jednom mladom potencijalnom fudbaleru u dolasku, ćime je potvrdio svoju veličinu i predanost fudbalu.

Ovo je bilo moje privatno iskustvo sa legendarnim Muhamedom Lukavcem Luhom, a ono ostalo  poslije po prelasku ”Fildžan lige” na crvenu koševsku šljaku uglavnom je zajednička vrijednost i spoznaja svih nas koji smo bili na terenu koševske 2 ili na ogradi iste.

luha

Bio je trener mog bliskog drugara Nedžada Pipića Pipe, koji ga je volio i pričao o njemu sa poštovanjem. Luha je bio trener iskričavog duha.ali je znao i držati autoritet.

On se digao u zvjezdane visine i ostao je upisan u anale i Ex-YU fudbala, jer je uspio da sa jednim malim amaterskim klubom iz tzv ” Fildžan lige” stigne u šesnaestinu finala kupa ”Maršala Tita” tj među, u tom momentu, najbolje 32 jugoslavenske ekipe. Utakmice se igrala Grbavici i ugledni prvoligaš ”Osijek” se dobro namučio dok je dobio tu utakmicu. Izgubljena utakmica, nije ustvari nikada ni bila izgubljena, nego je FK Vratnik ušao u anale jugosalvenskog fudbala.

Van terena Luha se družio sa svojim igračima, najčešče u vatrogasnom domu ” DVD Mustafa Dovadžija” na Vratnik- mejdanu. Bili su to dobri fudbaleri, nekada žestoki momci na terenu, ali van njega raja i jarani.

Eto ja se sjećam nekih, ne baš svih, Ćamila Zimića Zimare, Selme Krečara, Krke, braće Domića, Hodže, golmana Pavlovića …….

Oni su bili jedinstveni i sjećam poslije uspjeha u kupu ”Maršala Tita”  da su ih navijači sa ograde nazivali ”Luhine bebe” asocirajući na čuveni Mančester Junajted čije su igrače zvali ”Mat Bezbijeve bebe”.

Ja bih ovde stao, jer sve je več rečeno o ovom čestitom i uglednom čovjeku, a ja sam htjeo malo ličnog da uradim u sve ove tekstove i doprinesem obogaćivanu storije o čovjeka kojeg više nema.

U tekstu sam se samo malo dotakao nekih igrača oko FK Vratnika, ali to je samo površno, a sve to detaljno je lijepo opisao u svojoj knjizi moj fudbalski ”protivnik” Ćamil Zimić zvani Zimara, To vrijedi pročitati!

Napisao Mirza Hasanefendić februar 2019

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.