”DA LI SU PRIVATNE ŠKOLE PO RAZNIM VUKOJEBINAMA UBILE KLASU PONAVLJAČA?”

piše Mirza Hasanefendić

”DA LI SU PRIVATNE ŠKOLE PO RAZNIM   VUKOJEBINAMA UBILE KLASU PONAVLJAČA?”

52387526_726125011118875_6205502674931023872_n           ”Gdje nestadoše iz škola naši školski drugovi ponavljači?”

Gaudeamus igitur

Juvenes dum sumus.

Post jucundam juventutem

Post molestam senectutem

Nos habebit humus.

Nekada davno ,kada smo išli u srednje škole, svake godine dobijali smo po nekog druga, ponekada i drugaricu, koji su poznavali gradivo tog razreda, tj  nisu prošli taj razred prošle godine, ali su vraćeni da ponove znanje i utvrde gradivo.

Neznam da li je to ono u skladu sa onon čuvenom latinskom izrekom ”REPETITO EST MATER STUDIORUM” ili ”da utvrde gradivo”,  ali su došili u naše razredne klupe i postali naši novi školski drugovi.

Zakon je dozvoljavao dva ponovljanja u toku četverogodišnjeg školovanja,  pa su neki pojedinci maksimalno korisiti svoje pravo  i tako su studirali , a ne učili, u srednjoj školi, pa smo ih mi zvali studenti sa đačkom knjižicom.

U tim pubertetskim godinama i godina dana razlike (nekada i više) značila je mnogo u izgledu i ”zrelosti”, koja je pravila razliku između ”ponavljača” i običnih učenika.

Dok su nam nicale prve dlake na bradi, omi su se već uveliko brijali i izgeldali ”muški”.

Dok smo mi sanjali prve ljubavi tipa ”ruku u ruci”, ono su se već hvalili da su već neke ”ženske povalili”. Naravno da su to bile nebuloze, ali su nama izgledali tako uvjerljivo, da smo im djetinjasto vjerovali i divili im se sa , sa dozom ljubomore.

Uglavnom (ne svi) su već bili pušači na glasu, pa su mnogo inspirasli da na velikom odmoru trče u ”halu” (WC) gdje su traži da pušenjem dokažu svou zrelost.

Hajde malo da odstupimo od ove priče, pa da se malo odmorimo sa ovom starom šalom o ponavljačima.

Za razliku od oca ponavaljača, sin je bio odlikaš, ali je rano počeo da puši (u prvo razredu). Čuo otac za ovo pa ga ruži. ”Kako te nije stid da pušiš u prvom razredu?”, a sin kaže ”Pa i ti si pušio u prvom razredu, sam si pričao!”

Otac, sav važan, kaže, jeste ali sam ja u prvom razredu imao osamnaest godina (k’o biva ponavljao više puta).

Druga šala kaže; Neki momak stranac se kupao na jezeru na Bembaši, počeo da se davi i da traži pomoć : ”HELP ME, HELP….”.  Skočiše ponavljači , onako pojaki, izvadiše ga  pa mu poručiše.. ” P.M.  korisnije bi ti bilo da sa naučio plivati, nego što si naučio Engleski…!!!!”

Ponavljači ( i neki poodrasliji) su bili malo privilegovani od profesora Mihačevića, tog boema i geijalca, pa bi ih on nekad pozovi pojedinačno ponekog za katedru da im pokaže neke posebne umejtničke fotografije (aktove), a dotični ponavljač bi sav važan pravio neke ”blažene” face kao da je vidio ”Bog te pita šta!”. Mi nismo znali o čemu se radi, a naša je mašta radilo maksimalno, jer su posjetioci te izložbe pričali maštovite priče o onome što (ni)su vidjeli.

Ponovljači su obično bili raja, odvažni i mnogima u razredu bili su nešto poput lidera i njihovo se poštovalo.

Biti ponovac, nije značilo da je neko bio glup, lijen ili nešto treće…..možda je više volio da igra lopte u Metalcu, čize blize ili ajnca iza škole, da svira gitaru ili neke druga van nastavne okolnosto oko i iza škole.

Jedan od najvećih genijalaca, čak na jugoslavenskom nivou, bio je Nobelovac Ivo Andrić koji je kao učenik Prve gimnazije ponavljao razred zbog konstantne jedinice iz Matematike.

Ponavljač koji je potrošio svoju ”nafaku” tj. propao dva put za vrijeme školovanja , treći put nije imao šansu, iako poslovica kaže da ”treči put Bog pomaže”, nije imao drugog izbora nego se upisati u večernju školu.

Večernja škola je bila nešto posebno, tu su u školu pored ponavljača išli razni novodošli u grad, da bi dobili papire da budu noćni portiri, pomoćni vatrogasci, fizikaneri i slično.

Ponovljač se nije baš prijatno osjećao u toj sredini, jer kao gradskom dijetetu nije mu bili mjesto u toj sredini, kojoj je falilo mnogo više stvari nego samo osnovno obrazovanje.

Mnogi gradski mangupi ponavljači smatrali su da im školski drugovi nisu baš odgovarajući nivo. Nisu, jadni, ni slutili da će to u daljoj budućnosti postati politička elita i da će  ”Večernja škola” umjesto škole za noćne portire i pomoćne vatrogasce postati ”elitna ” škola u kojoj će se iškolovati poltička elita nacionalnih stranaka.

Kriteriji ”Večernje škole” bili su mnogo blaži nego u onoj pravoj regularnoj školi, ali se ipak tražilo neko znanje pa je bilo ponekada i ponavljača.

Bilo je tu i ”šega” situacija. Tako jednom profa digao nekog starijeg učenika, pa ga pita :” Ko je napisao Derviš i smrt”. Učenik šuti, ni riječ da progovori. Dodijalo to profi, pa kaže :”Meša Selimović”. Učenik sjede, a profa ga pita zašto je sjeo?. On mrtav hladan kaže: ”Ja profesore mislio da ste prozvali drugog učenika!” Naravno da je za slijedila slaba ocjena i učenje da se ista popravi.

Pred školom se moglo kupiti lažno ljekarsko opravdanja za jučerašnii izostanak, ali diploma nikada. U staroj državi prodaja lažnih diploma je bilo stroga kažnjivo djelo jednako i za onog ko je prodaje i za onog koje kupuje. Za provjeru nije se tražila nikakva skupštinka dozvala, bila je dovoljna prijava ili sumnja, pa bi murija odradila pošteno svoj posao. Sumnjive radnje nisu se krila iza formulacije ”Zaštita privatnih podataka”, jer je tada tu stanovao zakon, možga strog ali u interesu odbrane društva i onoh koji su svoje diplome zaradili čestito svojom radom, a ne kupovinom na ”pijaci”.

Onda dođe neko čudno vrijeme, skoro sve profe i obrazovan svijet bi rastjeran da po svijetu da primjenjuje svoja znanja,a u zemlju poplava donese neke koje su na fakultetu bili samo kada je trebalo raditi moleraj, ovo se naročito odnosi na mala provincijska mosta.

Odjednom mjesta, koja do jučer nisu imali ni srednje škole, postadoše univerzitetski (sveučilišni) centri za štamapanje diploma. Oni nemaju ni stručan profesorski kadar, ni laboratorije, ni odgovarajuće prostore, ali zato imaju pečate koji su čarobni i godine studiranja poput alhemije pretvaraju u samo jedan udarac pečat, koji  potvrđuje da je dotični završio ti i to.

U srednjoškolskom obrazovanju stanje još jadnije. Tako jedna djevojka završi medicinsku školu za sedamnaest dana i dobije sve papire, regularne, nisu falsikovani. Sve se to lijepo plati, pa ti ostaje samo da odeš pokupit svoju diplomu i tako stručno obučen da da nađes posao da primjeniš naučen znannja u školi ili  faksu.

Jedan moj jaran kaže; ”Možda im možeš diplomu oduzeti, ali nikada znanje šta su tamo naučili!”

Gledam je ovo sve, vidim da su privatne škole unijelo nešto revolucionrno unijeli u obrazovanje, vidim sve odlikaši (po sistemu koliko para toliko muzike), ali ne vidim nigdje niti jednog jedinog ponavljača.

Meni, hebi ga, nekako žalosno oko srca u tom školskom svijetu ”odlikaša i štrebera” (!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!……) , sve genijalci završe školu za dvije ”hefte” ‘, a nigdje nema mojih drugara ”ponavljača”, jer u tim školama nikada niko nije ponavljao. Neznam, možda sam malo kvaran, ali mi se čini da su ove nove privatne škole potpuno iskorijenili ponovljače, taj dragocjeni ”folklorni ” element škola naših djetinjstava, pa mi te škole i ne liče na prave škole, nego štamparije diploma.

Mart 2019 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.