SINGERICA NAS JE ODRŽALA I NJOJ HVALA…….

piše MIRSAD  HADŽIMEHIĆ

Singerica
Majke mi ovo je neka bolest. Opsjedaju me sjećanja. Motaju se po glavi sve dok ih ne zapišem. Da sam besposlen pa hajde ali imam ja i drugog posla osim ovog naklapanja po Facebooku.

FB_IMG_1566526070367

Tih godina nije bilo kuće bez šivaće mašine. Bile su to večinom stare Singerice na nožni pogon sa papučom i velikim točkom. Kad je mati morala do granapa pa bi nas morala ostaviti same a da ne bi napravili kakav zijan znala bi skinuti kaiš sa tog točka i rekla bi “eto vozite”. Koji je to poklon bio. To je slično današnjem davanju mobitela maksumu da ga se zabavi dok se na miru popije kafa.
Tad su skoro sve žene bile šnajderi te tako i moja mati. Kako smo rasli mašina je postajala sve važnija. Čak je i mene u srednjoj školi naučila šiti jer ja nikada nisam bio zadovoljan kako mi mati suzila košulju. Nije bilo do majke nego zbog moje građe ali kasno sam to skonto. Šivanje i nije problem. Važno je samo dobra koordinacija nogu i provlačenja platna ispod igle. Sve poalko i simultano da se konac u špuli ne zapetlja.
Tih godina nismo znali za Kinu. Plate su bile male a mahali svi bili muzeviri. Virilo se kroz mušepke i kante, iza zarića, šta ko oblači i kakav ide u čaršiju. Moda se pratila čak i žešće nego danas ili danas više i ne znamo šta je moderno

Prepravke su bile stalne: naheftaj, probaj, opori pa ponovo heftaj, probaj pa proštepaj. Mati nam je stalno ubacivale trapeze na pantalone. U prepravke se išlo čak iako se vidi da je drugi dezen i drugi materijal. Važan je samo trapez, što veći to bolji. Tako smo tada hodali ko hore i koke đuđe sa pola metra ukrasa oko nožnih članaka. Bez mašine se nisu mogle nositi ni tada moderne strukirane košulje. Trebalo ih je uvijek malo proštepati, jedno pet cenata od bočnih šavova.
Taman toliko da se dugmad na prsima i stomaku zategnu. Nisu bile samo dorade u pitanju bilo je tu ozbiljnih poduhvata prekrajanja, od starijeg djeteta napraviti mlađem, od očevog kromibi kaputa mati je napravila dva: jedna bratu i jedna meni.. Kangar nije bio kineski štof moga se nositi i dvadeset godina samo opori i prekroji i prepeglaj.
Mati je isto volila modu. Teško se tada prolazilo po kući kad mati dobije novu Burdu. Šnitovi krede i neke čudnu kotači na sve strane po podu na sred sobe. Tad nismo smjeli ništa da diramo i pitamo, majka je bila nervozna, samo je govorila „pita je u rerni, jedite i hajde napolje igrati lopte“. Jedva smo čekali nove Burde jer tad smo bili slobodni od pitanja šta ima u školi i šta je za zadaću.
Mašina za šivanje je trebala i zbog, kako danas kažu, “sportd weare” jer tada te opreme nije bilo za kupiti, možda i jest ali sigurno je bilo skupo. Tad se išlo na planinu češće nego sada. Rješenje problema za tu opremu je bio vojni otpad u Halilovićima i mašina za šivanje. U vojnom otpadu je bilo šta ti duša želi: vjetrovke, bluze, čuture, skije natikače, kundure, ruksaci. Svega se nakupi, nešto malo plati ili ne plati i nosi kući. Mati to sve opere i dotjera na mašini, skrati, suzi i pokrpi. I eto ga ko novo. Još se kupe vunene priglavke na pijaci od žena iz Šabića. Bile su bockave ali tople nisu bile “water proof “, znale su biti mokre ali tople.
Mati nije voljela plesti priglavke ali đemper, pulovere, svitere jest i to sa merakom. I to sve po zadnjoj modi iz kataloga koje je otac donio iz Njemačke. Jedan takav plavi cviter sam nosio godinama. Stalno sam ga razvlaćio da mi pokrije jake trbušne mišiće koji se danas, gle čuda, pretvoriše u bogate masne naslage, mašala. Bio je to ustvari golf džemper na V izrez sa kopčanjem. Isticao se sa bijelim ranflama na rubovima i plasiranim dugmadima. Koji sam lafac bio dok ne dođe moda onih Engleski džempera na kocke i baklave koje mati nije plela.
Pod tim mladalačkim nasljeđem, obadvoje, i žena i ja, čim smo se uzeli, u prioritetu stvari za kupovinu na shoping listi se nađe električna mašina Bagat i mašina za pletenje džempera. Al ne lezi vraže, posao, frka-trka, karijera i skitnja nam ne ostavi vremena da se kreativno izrazimo tih devedesetih. Poslije rata sve ode u autosourcing, dođe blaženi konzumerizama a i Kina se otvori. Ništa više od šivanja!
Preživješe naše mašine i ratnu paljevinu. Eno ih stoje. Nek’ stoje, teške su ko tuč tko će to baciti i iznositi a možda i Kina propadne, tko zna Trump stalno twita. Možda bi ja sad nešto i proštepao, ozbiljno mislim, ali ne vidim više ni konac u iglu uditi.

napisao Mirsad Hadžimehić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Comments are closed.