NAVIJAČ ”PRDO” U ” NAVIJAČKOM PRIMITIVIZMU” FILDŽAN LIGE!

MIRZA HASANEFENDIĆ

NAVIJAČ ”PRDO” U ” NAVIJAČKOM PRIMITIVIZMU” FILDŽAN LIGE!

To je počelo (dobroćudno), ima tome vremena…(?)

Čitam ovih dana u novinama aktuelnu polemiku o huliganizmu i primitivizmu na sportskim stadionima. Primitivizam i huliganstvo postaje, za dio dijela navijačkog korpusa, način da i oni izraze svoju prisutnost u društvu. To je njihov metod pokazivanja vlastitog prisustva u društvu, a koji se širi na svim ex-Yu prostorima.

Ovo prerasta ponekada u ”pravi” rat medju navijačima koji pod izgovorom odanosti klubu ustvari ispoljavaju svoje frustracije, koje nemaju nikakve veze sa tim klubom.

Ja se sjećam davnih sedamdesetih godina, kada je bilo nekog primitivizma i u ”Fildžan ligi”, ali to je bilo dobroćudno i zanemarljivo prema ovim današnjim izlivima navijačkog (ne)zadovoljstva.

Na današnjim utakmicama se postroji jedinica specijalaca u ”punoj ratnoj opremi”, ”nabildani’,’ da bi sudija mogao privesti kraju utakmicu. Na ulazu redari (ponekad i detektori metala) pregledaju navijače, kao da ne idu uživati u sportu, nego idu u bitku.

Nekada davno u Fildžan ligi, bio je obično samo jedan narodni milicioner, a na kojem je bila obična plava unifiroma i samo pendrek! Uniforma je bila počesto sa raskopčanim dugmadima  zbog debljine istog organa javnog reda i sigurnosti. Uprkos toj skromnoj pojedinačnoj pojavi milicionera opet je vladao red i zakon na utakmici.

Igralištu je pristup bio slobodan, bez ulaza i kontrole! I opet, bilo je uglavnom sve uredu!

Ono bilo je rijetko i incidenata, a glavna žrtva bio je skoro uvijek sudija. Znalo se desiti da navijači potjeraju sudiju u kukuruze ili po livadama. Sami navijači, uglavnom, izmedju sebe se nisu tukli, a niti uništavali društvenu, ni privatnu svojinu. Za navijače uvijek je za sve bio kriv sudija.

Bilo je neko mirno vrijeme u društvu, pa navijanja nisu bila zasnovana na nacionalnim, vjerskim ili geografskim podjelama, nego su više to bili izlivi primitivizma i pojedinačne frustracije, nego masovna pojava.

Jedan od takvih pojedinaca navijača bio je i redovni posjetilac svih utakmica Fildžan lige zvani Prdo.

Prdo je bio u kasnim četrdesetim godinama i nije mu baš sve išlo ”k’o po loju” u privatnom životu. Uprkos odmaklom životnom dobu, bio je još uvijek ”mladji referent” u svom preduzeću, kojeg je, po vlastitoj izjavi, šef ”kinjio”.

Ni u privatnom životu, nije bila ružičasta situacija za Prdu. Oženio se kasno (ono, nije on  bio baš prilika za dobru udaju) i u malo starijim godinama dobio djecu. Žena mu nije radila, pa se morali dizati krediti.  Sve je ovo frustriralo Prdu,  pa se bio sav skupio k’o suha šljiva ”hošafka”, nije imao ni 50 kila sa krevetom, ali je zato žena, dobra kuharica, imala mašala 120 kila bez kreveta.

Njegov život je bio po sistemu: ” Sitna djeca, krupna žena, mala plata velika rata!”

Izlaz, bar na kratko, iz tog paklenog životnog ciklusa, bio je za njega teren Fildžan lige, koji je bio za njega mjesto ličnog olakšanja. Tamo on je mogao da izbaci sve svoje frustracije i sva životna nezadovoljstva . On se tamo ispsuje i izgalami, pa mu lakše u privatnom životu. Raja se skuplja oko njega, gleda ga i smije mu se, a njemu lijepo jer se i on osjeća da je neka ”faca” i  u centru pažnje!

Dolazio je medju prvima na stadion i pratio svake nedjelje dvije do tri utakmice. Što više utakmica u danu, to više ljepote i olakšanja u njegovom životu tog dana.

Nadimak Prdo je dobio po tome što je, po vlastitoj izjavi, živio na grahu, a poznato je da to izaziva napuhana crijeva, koje je on, uz zvučne i gasne efekte, praznio na stadionu.

Stadion  je bio pravo mjesto za pražnjenje,  jer kod kuće nije smio ”ni da prne”!

Kada bi utakmica počela, nezadovoljni navijači bi počeli, protiv sudije, onu svoju djetinjastu  ”prijeteću pjesmicu” ; ”Sudija nije muško, neko mu ga zduško!”.

Prdo bi to prihvatio i počeo glasno da psuje tj. da on JEBE sudiju (izvinjavam se zbog ove male vulgarnosti, ali je bitno sačuvati u orginalu zbog autentičnosti i poruke teksta)

Poslije je prešao na protivnički tim, psujući sve redom od golmana do lijevog krila, pa kada mu je to postalo monotono prešao je i na domaći (njegov) tim, pa opet ispsovao sve po redu od broja  1 do broja 11, bez izuzetka.

Kada je poredao sve igrače, nije tu stao, počeo je da psuje i članove uprave kluba (u Fildžan ligi svak je poznavao svakog) i tako bez pauze dvije do tri utakmice.

Jednom prilikom poslije tri odgledane i ispsovane  utakmice (”u komadu”) žalio se jaranima da ga puno bole krsta. Na ovo mu neko reče: ” Moj Prdo i ne bolila te krsta, ti JEBEŠ  neumorno nekoliko sati toliki narod, valja to izdržati a nisi više ni tako mlad!” (ponovo izvinjenje za manju vulgarnost, ali je bila neizbježna zbog smisla teksta).

Možda će neko naći ovu priču simpatičnom, ali koja nema veze sa temom huliganstva i primitivizma na stadionima(?).

Za mene lično, ovo je samo bio benigni djetinjasti izliv frustracija na stadionu, odnosno nezadovoljstva sa privatnim životom i društevnim statusom, a tu ima neka ”tajna veza” izmedju Prde i današnjih agresivnih i primitivnih navijača! Oni su na sreću, bar za sada, u manjini u odnosu na one velike i prave navijače i ljubitelje sporta kao plemenite pojave.

Javne osude huliganstva i primitivizma su dobro došle, ali bez analize pravih korjena  te pojave, to je samo guranje prašine pod tepih!

Ovo je bila priča za zabavu i za socio-filozofsku meditaciju o porijeklu primitivizma sa tribina!

Napisano novembra 2012 autor Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply