PRVA GIMNAZIJA, PRIČA KOJA TEČE I NIKADA STATI NEĆE….(Nastavak6)

MIRZA HASANEFENDIĆ

PRVA GIMNAZIJA, PRIČA KOJA TEČE I NIKADA STATI NEĆE….(Nastavak6)

”Moj Gorane muzika je za tebe,a ne lopta…”

Konačno, 1890. godine, dovršena je državna zgrada, u neorenesansnom stilu, po zamisli projektanata Karla Paržika i Karla Paneka.

Početkom školske 1891/92. Godine preselila se gimnazija u svoju sadašnju kuću. Zgrada, sama bez zemljišta, stajala je 153.101 forinti i 63 novčića. Imala je dva kata, a treći je sagradjen 1926. godine za Mušku učiteljsku školu. Tog 6. novembra 1891. godine, na dan svečanog preseljenja i obilježavanja dvanaestogodišnjice škole, ista je imala 267 učenika.

U početku škola je bila realno-gimnazijskog tipa, pa se zvala i Realna gimnazija. Godine 1883. postaje  Klasična (humanistička) gimnazija, a kako se početkom školske 1883/84. godine otvara peti razred, dobiva naziv Velika gimnazija. To je ime zadržala do 1922. godine kada je zbog pretvaranja sarajevske realke u gimnaziju i izjednačavanja dviju sarajevskih  srednjih škola (nastavni plan i program) prozvana Prvom gimnazijom, za razliku od Druge gimnazije.

Nastavni plan i program bio je kao i u sličnim školama u drugim evropskim zemljama. Zanimljiva je činjenica da je nastavni jezik odredjen naredbom o osnivanju škole i zvao se ”Bosanski zemaljski jezik s latinskim pismom”, te da je već 27. Novembra 1879. godine, takodjer, naredbom Zemaljske vlade (Benjamina Kalaja) broj 27690 promjenjen u ”Bosanski jezik sa latinskim i ćirilskim pismom”. 6. marta 1892. godine naredbom broj 14702, iste vlade, dobiva zvanični naziv ”Bosanski jezik”. Nastavni jezik od 1907. godine je srpskohrvatski jezik. (izvor knjiga Prva Gimnazija).

Arhivska gradja kazuje, a fotografija to pokazuje, da na dan svog rodjenja Prva gimnazija nije imala treći sprat, koji će biti nadogradjen kasnije.

Osamdesetak godina kasnije moja generacija će imati mnogo sadržaja na tom, tada nedostajućem, trećem spratu gimnazije, a koji će obogatiti naše školske dane.

U ćošku prema osnovnoj školi na tom spratu bio je kabinet škoskog predmeta pomalo neobičnog imena; ”Predvojnička obuka”. Predvojnička obuka i fiskultura su bili jedini predmeti  u čitavom mom školovanju, koja imao posebnu poduku za muške i ženske učenike.

Nama je taj predmet predavao profesor Marinko Djurdjević, a našim drugaricama profesor je bio Žika Perutka. Kasnije je ovaj predmet promjenio ime u Osnove opšte narodne obnove i predavao ga je profesor Džamonja.

Prof.Marinko Djurdjević je bio rodom sa Korčule, a kojim plovnim putem je ovaj ”korčulanski mornar” došao u Sarajevo da postane ”mornar sa Miljacke” to samo on zna. Za nas učenike to nije imalo nikakvog značaja, jer je bio dobar profesor kojeg smo mi voljeli.

Profesor Marinko bio je posebno poznat kao vodja i organizator čuvenog prvogimnazijskog marša ”Putevima VI istočno-bosanske brigade”, aktivnosti vrlo popularne medju učesnicima. Marš je počinjao na Crepoljskom, pa onda preko bosanskih brda i planina, sa spavanjem u ”istorijskom selu” Kalauzovići i završetkom u Vlasenici.

Marš je bio zahtjevan, pa je bilo na provjeri često fizička sprema, a i drugarstvo. Ovaj ispit su ugalvnom svi sa uspjehom položili. Bilo je malo druženja, malo simpatija, malo logorske vatre, malo sjedenja pored iste i jedan dogadjaj koji se ne zaboravlja za one koji su prošli tu partizansku maršrutu.

Navedeni kabinet predvojničke obuke je imao veliki uticaj na olimpijski sport bivše nam zajedničke države, preciznije na streljački sport u kojem je bivša SFRJ osvajale medalje. U toj improvizovanoj streljani, svoje prve metke su ispalili legendarni jugoslavenski strelci Milutinović, Vego,….

Kabinet je bio uredjen da preko dana u klupama se obavlja nastava, a navečer se isti koristio kao ”streljana” tj kao prostor za vježbanje gadjanja za vazdušnim puškama. Mete sa potrebnom baznom instalacijom su bile instalirane na zid,  tu smo trenirali i takmičili se u prvenstvu škole u streljaštvu.

Bio sam član streljačke sekcije i to mi je kasnije u svakodnevnom životu donijelo jednu korist. Naime na služenju kadrovskog roka u JNA, dobio sam značku ”Zlatnog strelca” za postignute rezultate u streljačkim aktivnostima, a što mi je donijelo skraćenje vojnog roka 15 dana. Na ovaj način, još jednom, sam profitirao od mojih prvogimnazijskih sportskih aktivnosti.

Inače, za tu streljanu, ostao mi je jedan dogadjaj u nezaboravnom sjećanju.

Jednog dana, došao je u posjetu na trening, jedan važan omladinski rukovodilac za koga se pričalo da više voli partiju nego djevojke. Prišao mu jedan učenik, pa mu daje pušku (vazdušnu) , govoreči mu: ” Evo ti, pa i ti opali nešto u životu…”

Mi se povaljali od šege, a i drug rukovodilac se nije naljutio, pa se sve dobro završilo i ostalo danas samo sjećanje.

U tom istorijsko periodu 1890 nije još postajalo kino (bioskop), ali će jednog dana na budućem trećem spratu škole biti otvorena kinosala koja će jednom sedmično davati filmske projekcije (besplatne) za učenike i njihove zvanice. To je bila, vjerovatno, jedna od rijetkih škola u SFRJ koja je imala svoju kinodvoranu sa redovnim programom.

Iako sam bio mali, pa još nisam išao u gimnaziju, ipak sam tu gledao neke filmove kojih se i danas sjećam; ” Kad bi svi ljudi na svijetu….”, prvi dokumenatrni igrani filmovi o užasima vijetnamskog rata, itd…

U toj kinosali, kasnije(kada nije bilo nastave), ponekada je svirao VIS ”BEŠTIJE” čiji je frontmen bio učenik Goran Bregović i koji je na jedan način počinjao svoju muzičku karijeru, da bi kasnije postao veliki evropski muzičar.

Inače Goran, koji je imao u krvi muziku, nije baš bio ”od sporta”. Jednom smo igrali fudbala ispred stare studentske menze, na mjestu današnje opštine ”Stari grad”. U našoj ekipi je igrao i Goran Bregović, tada sam ga vidio prvi i zadnji put, da igra fudbala.

Nije nam išlo pa smo izgubili, a za jednog ljutog momka iz ekipe za sve je bio kriv Goran, pa će tom prilikom reči ”istorijsko proročanstva”: ” Moj Gorane muzika je za tebe, a ne lopta!”

Da li je ovo bio izraz ljutnje ili proračanska vizija?

To ne bih znao reči, ali samo znam da je naš školski drug postao muzički genij, slavan širom svih geografskih merdijana.

Vrlo je često bilo i programa raznog karaktera, a jedan od voditelja bila ja kasnije čuvena  sarajevsko-beogradska novinarka i TV voditeljica Mersiha Čolaković.

Kinodvorana je otvorena 27 maja 1961, a zamjenik direktora prof. Hasanefendić je službeno zapisao za arhiv gimnazije; ”Svečano je otvorena kinosala. Ovoj svečanosti su, pored članova školskog odbora i nastavnika, prisustvovali i predstavnici narodne vlasti. Poslije prigodnog programa i prikazivanja naučnog filma ”Do Marsa i dalje….” za goste je priredjena zakuska, a za učenike igranka”.

Inače, jedno od najpoznatijih imena Prve gimnazije u tom periodu bio je profesor Hasan Hasanefendić.

Učenici su imali veliko poštovanje i ljubav za njega, pa su i ”najtvrdji” gradski momci, dolazeći po kazni u njegovu kancelariju, osjećali, možda po prvi put, da su malo pretjerali i da im to nije trebalo. Zamjenik direktora ih je primao sa očinskom ljubavlju i strpljenjem, dajući im ljudski tretman. On je shvatao njihove godine i njihove frustracije, nastojeći da pomiri ponekada nepomirljive suprotne stavove.

Dati ukor direktora, to je za njega bila zadnja stvar, koju nije volio nikada da primjeni, više je favorizovao miran razgovor i analizu što je dovela do tog problema nego brzo potezanje kaznenanih mjera.

Po profesionalnoj vokaciji profesor Hasanefendić bio je profesor maternjeg i ruskog jezika, ali je ostalo u sjećanju da je prvih dana poslije rata, jedan vrlo kratak period, u nedostatku profesorskog kadra,  predavao skoro sve predmete.

Decembar  2012 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply