ČOMBE I MI

ČOMBE I MI

Priča o sarajevskim nadimcima!

Kada si se rodio roditelji su otišili u opštinu i upisali te, za života, kao Muju, Luju, Vuju, Duju ili drugačije. To tvoje ime će ti ostati do kraja života u svim pisanim dokumentima koje nose tvoje ime. To ime će ostati nekim kao lična vrijednost, a nekima će to službeno upisano ime,u knjige,  dobro doći da prave političku karijeru u nacionalnim masovnim okupljanjima.

Kada si počeo da izlaziš na ulicu, u raju, dobio si nadimak koji će većinu ljudi isto tako pratiti cijelog života, a koji uglavnom nose individualnu karakteristiku koja nije vezana za naciju i vjeru. Mnogi su nadimci, tipa Mišo, Mašo, Ivo, Huso, Mićo i slični izvedeni su iz ličnih imena ili prezimena i oni nisu priča ove priče koja je priča o nadimcima nastalim kao posljedica svakodnevnog života u raji i tvog ponašanja ili jednostavno nekog slučajnog dogadjaja u istoj.

U Sarajevu vrlo čest je bio nadimak Braco ( Co-bra šatrovački) koji je, po meni, bio nekako prijateljski nadimak i izražavao neku vrstu bliskosti. Bilo je više ljudi  u tvom okruženju koji su nosili taj nadimak, pa ne rijetko morao si dodati prisvojni atribut (npr. Braco sekin, komšijin Braco….) da odrediš o kojem se Braci radi, a to je nekako, za mene, gubilo svoju ličnu svojstvenost nadimka!

U mojoj raji, posebno se isticao jedan momak s nadimkom Žvaljo. To ime nije dobio što nije održavao higijenu usta, nego po svom ”talentu” da stavi u usta onu veliku sijalicu od 100 W(žarulje fabrike TEŽ Zagreb), zatvori usta (kompletno sa grlom sijalice), pa poslije izvadi istu iz usta, a da ona ne pukne.

 Kladio se sa jaranom zvanim Prco da može staviti sijalicu u usta i dobio opkladu! Prco ljut, daje mu onu crvenu, sa Dubrovnikom na naličju, pa mu kaže: ” Evo ti cener, Žvaljo žvaljavi. Nije mi žao cenera, nego što ti sijalica ne ”zasvjetli” u ustima!”

Tako Žvaljo dobi prvu opkladu na tu ”temu” ( bilo je toga dosta i kasnije) , ali dobi i nadimak za života.

Inače ova gore priča, zgodna je prilika da spomenemo i česti nadimak u Sarajevu ”Prco”. Prco se kao nadimak, uglavnom, odnosio na ljude nižeg rasta, a koji su poneki nedostajući centimetar u rastu nastojali, ponekada, nadoknaditi svojom srčanošču i hrabrošču. Poneki su malo i pretjerivali u svom samodokazivanju, pa je odatle nastala čuvena sarajevska izreka : ”Mal, a zajeban”!

Da nekad i ”tudje” lično ime, može postati nadimak potvrdjuje priča o jaranu kojeg smo zvali svi ”Vehbija”, a njegovo pravo ime i prezime nije imalo nikakve veze sa nadimkom.

Bio je to dobar jaran i fin čovjek, kojemu je išlo sve od ruke osim ”lopte”, a koju je volio da igra. Jednom prilikom kada smo pred utakmicu birali ko će igrati u kojoj ekipi ( DRAFT u sarajevskoj raji), on je ostao zadnji, kao i uvijek, neizabrani igrač. Vodja ekipe koja nije imala izbora, prihvatajući teška srca imenovanog igrača reče (nezaboravnu rečenicu): ”nama pripade VEHDIJA”!

(Ovo VEHDIJA  je kovanica od riječi VEHAD igrač, tj slab, tanak igrač!)

Jedan tek pristigli u našu raju, razumio je da mu je ime VEHBIJA, pa ga je na utakmici počeo zvati VEHBIJA, VEHBIJA. Raja sa ”tribina” čula to i počela da ga zove Vehbija. On se malo ljutio, a kasnije je i on to prihvatio!

Jarani koji su imali problema da zbog veličine glave nadju največi mogući broj kape za svoju glavu, dobijali su nadimak Cocko ili Cole.

Legendarni čobanijski brico Drago imao je običaj da za jarana po nadimku Cocko kaže: ”Ma nije meni teško ošišati Coleta, samo neznam kako da mu naplatim šišanje ili po kvadratu ili po satima potrošenim za šišanje njegove glave”!

Postojao je nadimak i Cocan, ali to se više odnosilo na ljude visoke i vrlo krupne, a ne rijetko i podebele!

Postojao je jedan nadimak, koji nije bio samo sarajevski, nego je nosio opšte jugoslovenski pečat. Taj legendarni nadimak bio je Čombe i dolazio je od ”neprijatelja naših naroda i narodnosti” Čombeta iz Konga.

Čombe je bio sluga kolonijalizma, vrlo nemilosrdan i krvoločan u obračunu sa svojim neistomišljenicima, a i ljepota mu nije bila baš za ”upisa”!

Čombe je, ranih šezdestih godina, ubio prijatelja ” svih naših naroda i narodnosti” Patrisa Lumumbu i cijelo Sarajevo se diglo na noge. Sjećam se, kao dijete, mitinga i kamiona punih ljudi, koji su sa zastavama sa karoserije istih prijetili krvoloku.

Od svih tih prijetnja kao dugovremensko sjećanje ostaće nadimak Čombe, koji će ponijeti mnogi momci širom Jugoslavije.

Nadimak Čombe se pridavao, onim koji su bili vrlo opasni momci, brzi na šaci, a ponekada im ni ljepota nije baš bila za ”upisa”.

Čombe je brijao glavu na nulu (ćelavica), ali to u to doba nije bio modni hit nego je više bio izraz prijetnje ili sumnja da dotični ima dosije u narodnoj miliciji. Kada je bio neki belaj u kvartu, milicija je dolazila prvo po Čombeta, a kada bio dolazio u grad drug Tito ili neki strani državnik Čombe bi nestao na par dana sa naših ulica. Poslije se hvalio da je bio u ”tajnom hotelu”, da je bilo ića, pića i pičića po volji i da je to sve bilo o trošku ”drotova”.

Čombe je bio kompleksna ličnost, ponekada je znao da brani žene i slabe od nasilnika, a onda, isti dan, kasnije znao je da puca čvoke odrasloj djeci, da traži lovu pred kinom, da ukrade cigare iz trafike.

Bio je prethodnica svih poroka u našim životima! Prva ispušena cigara bila je u njegovim ustima, prva ispijena piva bila je u njegovim rukama, prva uživo vidjena kurava pred svima, prvo…….sve je to pripadalo Čombetu!

Čombe je bio nasilnik i zaštitinik svog kvarta, pa su ne rijetko djeca govorili da je njihov Čombe bolji od onog iz druge raje!

Čombe je imao snagu i silinu, ali ga nije ” baš išla” ljepota! Ostala je u narodu izreka, za takve osobe, ”lijep k’o Čombe”!

Skoro mi u Sarajevu jedan momak reče da i dan-danas cirkuliše nadimak Čombe u raji. Neznam da li ovo ima veze sa onim ”našim” Čombetom ili ima neki novi Čombe, sa svojim ličnim osobinama, ali me ove riječi ”podsjetiše” na sarajevske nadimke, o kojima bi se mogla napisati knjiga!

JULI 2013 napisao Mirza Hasanefendić

About mirzahasanefendic

Née en Bosnie-Herzégovine, dans la vile de Sarajevo, Mirza hasanefendic eu une brillante carrière d'ingénieur, journaliste, écrivain et merveilleux père de famille...
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply